Odlomak:
– Obožavam zelenooke crnke – rekao je debeli gad i približio joj se, značajno se smeškajući. – Pogotovu tip Sofije Loren kao ti, lepotice. Odlučio sam se za tebe odmah, ali procedura se mora poštovati. Sačekaj da se devojke raziđu, pa dođi u moju kancelariju da malo popričamo. Ti si pametna devojka, znaš kako se dobija posao. Sutra ću ih otkačiti za manje sata, a ti ćeš početi snimanje. Nemoj te čekam, srce, požuri!
Ćutala je, a kad se on odgegao iz prostorije, završila je oblačenje i izašla napolje.
Kakav ljigavi skot, mislila je ogorčeno, trebalo je da mu lupim šamarčinu pred svima. Ali znala je da je devojke ne vole i da bi tako nešto samo povećalo njihovu netrpeljivost.
Tako je drugog dana nastavljeno sa probama koje su trajale satima, mada se sve moglo završiti mnogo brže. Režiser je posebnu pažnju obraćao na Anitu, pa su druge devojke bile ubeđene da je ona ta koja će dobiti posao i u pauzama joj dobacivale male nepristojnosti.
– Pa ni ona nije baš naivna!
– Zna se ko će se baviti masažom…
Nije reagovala, jednostavno nije ni pomišljala da na takve provokacije koleginica treba reagovati. A i znala je da neće biti izabrana. I bila je u pravu. Kad je sve bilo gotovo i kad se njih devet spremalo da napusti studio, debeli, masni gad joj je dobacio u prolazu:
– Spusti se sa oblaka, zelenooka. Da si svetica, bila bi na nebu, a ne ovde. Nisi ti za ovaj posao! Te što se tako oholo drže pale me najviše, ali što da se trudim oko njih, kad ima drugih koje me jure. Sve mu to dođe na isto.
Vraćala se sa Sašom, Ruskinjom, koja je kao i mnoge njene lepe sunarodnice došla u Italiju sa ambicijom da postane filmska ili televizijska vedeta. Bile su prijateljice već nekoliko meseci. Šaša je imala dete, petogodišnjeg sina, ah nikom nije govorila o tome. Plašila se da će, ako se to otkrije, njene šanse za posao biti mnogo manje. U jednom trenutku očaja poverila je Aniti svoju tajnu i nije pogrešila.To ih je još više zbližilo. Njihovo prijateljstvo je bilo iskreno. Išle su polako, umorne i gladne, ćutale su, a onda je Anita besno uzviknula:
– Kako su svi prokleto isti! Svaki masni, znojavi skot misli da ima prava da te ponizi! Užas! Znaš, zaista ću odustati od svega. Više ni ne želim da budem glumica. Da me Riko ne ubeđuje da nastavim, odavno bih našla neki drugi, normalan posao. Osećam se tako poniženo i jadno. Kakve veze ovo što radimo ima sa glumom?
– Nikakve! Ja i ne mislim da sam glumica. Ali, nisam platila devojku koja čuva Borisa već dve nedelje i da je meni predložio tako nešto, pristala bih kao i mnogo puta do sada. Ja ne mogu da biram. Moj sin mi je važniji od svega – uzdahnula je Šaša.
– Evo, uzmi ovo. Pedeset evra, znam da nije mnogo, ah toliko mogu da odvojim od kućnog budžeta, a da se ne primeti. Ne treba da mi vraćaš.
– Ne znam šta bih radila da nije tebe, Anita. Valjda ću jednoga dana moći da ti se odužim. Hvala ti, puno ti hvala.
– Ma daj, pusti to. Hajde da popijemo negde kafu, pa na spavanje. Bio je ovo dug i naporan dan. A meni tek predstoji najgori deo, Rikovo predavanje. Napamet znam šta će mi reći! Ah sutra je novi dan. A svaki novi dan je…
– Nova šansa! – završila je Šaša njenu rečenicu i nasmejale su se. Svratile su u najbliži kafe i provele sledeći sat u čavrljanju o poslu, novcu, muškarcima, a ponajviše o tome kako bi bilo divno kad bi mogle negde da otputuju bar na nedelju dana i uživaju, ne radeći ništa.
– Zamisli neko letovahšte na obali, sunce, more, i mene i Borisa kako se brčkamo u plićaku ili pravimo kule od peska. Možeš h to da zamisliš? Samo moje dete i ja, u beskrajnom plavetnilu neba i vode. Sanjam o tome.