Od njegove pete godine odgajam svog pastorka, Oskara. Tada je bio tih dečak sa prevelikim rancem i premalo reči, tek nakon gubitka svoje majke.
Nikada nisam pokušavala da je zamenim. Poštovala sam njeno sećanje — spremala njena omiljena jela na njen rođendan, ostavljala fotografije u Oskarovoj sobi i vodila računa da zna da je potpuno u redu da voli i da mu nedostaje. Moj cilj je bio samo jedan: da budem stabilna osoba na koju može da se osloni.
Godinama sam bila uz njega — od školskih projekata i prehlada, do tinejdžerskih dilema, prijema na fakultet i prvih velikih odluka. Bila sam ta koja je dežurala uz temperaturu, slušala tihu tugu i najglasnije se radovala svakom njegovom uspehu. Verovala sam da će ljubav koju sam ulagala, makar u nekoj meri, biti prepoznata.
Pre mesec dana rekao mi je srećnu vest — ženi se. Zagrlila sam ga, čestitala i zaista bila ponosna.
Kasnije sam otvorila sajt za venčanje. Tada sam uvidela da mog imena nigde nema. Nema mesta, nema pozivnice, čak ni u ulozi običnog gosta.
Kada sam ga nežno pitala o tome, odgovorio je:
„Pozvao sam rodbinu mame… nisam hteo da mešam stvari.“
„Mešati stvari.“
Kao da sam tuđa. Kao da moje godine brige, ljubavi i strpljenja pripadaju nekom neodredivom prostoru između „važnog“ i „nebitnog“.
Nisam se raspravljala. Samo sam klimnula, povukla se u svoju sobu i ostavila tišinu da padne preko svega.
Ostala sam kod kuće. Trudila sam se da izgledam zauzeto, da ne zamišljam ceremoniju i da ne razmišljam o praznini koja se uvukla u mene.
A onda su se vrata otvorila.
Ušao je moj muž — sa našom dvoje druge pastorke. Nosili su cveće, moje omiljene kolače i onaj tihi, postojani oblik ljubavi koji se ne mora objašnjavati.
Sve su postavili na sto. Moj muž je pogledao pravo u mene — prvo sa blagom ljutnjom zbog nepravde, zatim sa nežnošću — i rekao:
„Ako je on tebe izostavio, onda smo i mi izostavljeni. Zato što smo porodica.“
Tada sam pukla. Suze su same krenule. Plakala sam u njegovim rukama kao dete koje je predugo pokušavalo da bude jako.
Ljubav koja se vraća — samo ponekad iz drugog pravca
Biti maćeha nikada nije jednostavno.
Daješ ljubav bez garancija. Nudiš stabilnost i kad te zanemare. Radiš ono što misliš da je ispravno, čak i kada to niko ne vidi.
Ali ljubav se ponekad vrati sa mesta od kojih najmanje očekuješ — baš onda kada ti najviše treba.