Korak u nepoznato

Žaklina je bila razočarana. Kako je moguće da neko napravi takav prekršaj i da pobegne sa mesta udesa? I što je bilo još gore od toga, niko nije obratio pažnju natu nesreću.
Zatvorila je oči i nije želela da dalje razgovara o tome. Ponovo je zaspala.Probudila se tek kada je bolničarka donela tacnu sa ručkom. Mada nije bila gladna primorala je sebe da pojede supu i parče piletine s krompirom.
– Imate posetu – rekla joj je bolničarka kada je sklonila tacnu sa njenog kreveta.
– Da li želite da udje odmah? Lekar je rekao da možete razgovarati, ali, ako obećateda ćete ponovo spavati.
Njene oči veselo zaigraše. Pretpostavljala je ko je došao. Verovatno je to bio
Ostin Ronland, njen prijatelj iz detinjstva, koji je prema njoj gajio osećanja na granici prijateljstva i ljubavi.
– Da – odgovorila je. – Uvedite ga odmah, molim vas.
Podigla se i pokušala da popravi svoju kosu. Želela je da čak i sada deluje privlačno i zanosno.
Ostin je ušao u sobu i zabrinuto je pogledao.
– Zaboga, Ostine! – uzviknula je Žaklina veselo. – Zar izgledam tako loše?
Ostin je uspeo da joj se nasmeši, prišao joj je i stavio veliki buket žutih ruža na sto pored kreveta. – Čika Later me je obavestio o tvojoj nesreći – rekao je tiho. – Odmah me je pozvao, i ja sam došao što sam pre mogao.
– A kako je saznao za udes? – iznenadila se Žaklina.
– Policija je pronašla u tašni tvoje isprave i naravno odmah su ga nazvali da ga obaveste o tome šta se desilo. Bio je jako, jako zabrinut za tebe… a i ja sam se zabrinuo – rekao joj je i pogledao oko sebe. – Žaklina, da li ti je nešto potrebno?
Ona je odmahnula glavom. Ostin je uvek bio ljubazan prema njoj. Zapitala se zašto nije u stanju da mu uzvrati ova lepa osećanja na isti način?