U današnjem članku prenosimo jedno intimno i duboko lično svedočenje žene katoličke veroispovesti, koja je osetila snažnu potrebu da podeli svoje iskustvo vezano za posetu manastiru Ostrog.
Njena priča nije samo versko putovanje, već i duboko emotivno preobražavanje koje je ostavilo neizbrisiv trag u njenom životu.Dugo je razmišljala o tome da poseti manastir Svetog Vasilija Ostroškog, o kojem je mnogo slušala i gledala oglase koji nude organizovana hodočašća. Želja joj je bila da ode tamo, ali nikako nije nalazila pravi trenutak. Sve se promenilo kada je njena majka dobila tešku dijagnozu – zakrčenje krvnog suda na vratu, koje je zahtevalo rizičnu operaciju. Lekari su naglašavali mogućnost infarkta tokom zahvata, što je unelo ogroman strah i neizvesnost u njihov život.
- U tom trenutku, tuga zbog gubitka oca koji je iznenada preminuo još nije bila prevaziđena. Sama, bez mnogo oslonca osim tetke i njene porodice, osećala se kao da gubi sve što voli. Pomisao da bi mogla ostati i bez majke bila je previše bolna. U njoj se probudila snažna potreba da se obrati nebeskoj sili, da pronađe utehu i mir u veri.
Upravo tada se ukazala prilika – sestra ju je pozvala da zajedno odu na more, a zatim i da posete manastir Ostrog. Doživela je to kao Božji znak, jer sestra nije znala da ona već dugo priželjkuje da ide tamo. Još simboličnije je bilo to što je sestrina ćerkica rođena na dan Svetog Vasilija. To je bio dodatni podsticaj da poveruje kako se sve dešava s razlogom.
Kada su stigli na more, dogovorile su se da u nedelju odu do manastira. Iako obično brine o svemu, ovog puta je sestri prepustila da navije sat. Desilo se nešto neobično – sat nije zazvonio, iako je bio namešten, a njih je iz sna trgnula ptičica, čiji cvrkut nikada pre nisu čule na prozoru. Uspeli su da se spreme za svega nekoliko minuta, i stići na autobus kojim su krenuli na svoje duhovno putovanje.
- Kako su se približavali manastiru, suzama nije bilo kraja. Nije mogla da objasni emocije koje su je preplavile pri pogledu na sveto mesto. Bilo ju je sramota pred drugima, ali nije mogla da zaustavi suze. Kada su ušle u manastir, sve je postalo mirno. Iako je katolkinja i nije znala sve pravoslavne običaje, osetila je prihvaćenost i spokoj.
U manastiru je izgovorila molitve za svoju majku, ali i za tadašnjeg dečka s kojim je želela da se pomiri. Iako su se kasnije razišli, prihvatila je to kao deo Božijeg plana, verujući da će, ako su jedno za drugo, ponovo biti zajedno. Taj trenutak duhovnog predavanja bio je prelomna tačka – otvorila je srce veri i prepoznala da se čuda zaista događaju.
Kada su se vratile kući, dogodilo se ono što je nazvala pravim čudom. Lekar, koji je do tada insistirao na operaciji, potpuno je promenio mišljenje. Ustanovljeno je da zakrčenje nije rizično, da se stanje ne pogoršava, i da operacija nije neophodna. Njena majka sada uzima terapiju, oseća se dobro i nema potrebe za hirurškom intervencijom.
To iskustvo ju je naučilo da Bog nikada ne daje više nego što čovek može da podnese. Shvatila je da Isus dozvoljava određene situacije kako bi nas približio sebi, kako bi nas ojačao kroz iskušenja, ali nikada ne napušta one koji mu se obrate iskrenim srcem.
Na kraju svoje ispovesti, zahvalila se Isusu i Svetom Vasiliju, izjavivši da je u tom putovanju pronašla ono što joj je najviše trebalo – mir, snagu i veru. Njena priča nije samo svedočenje o isceljenju, već i o duhovnom buđenju koje se ne zaboravlja.