Jesenja kiša, podsticana jakim vetrom, već satima je sipila i kvasila, sada već puste ulice Sijetla. Vanesa Majer je stajala pored prozora i zagledana u daljinu, posmatrala kako vetar usmerava sitne kapi kiše i praktično se poigrava sa njima.
Videla je kako se magla polako diže sa leve obale reke i preko nasipa širi na trgove i ulice, lako je u njenom stanu bilo toplo, ona je osećala prisustvo jesenje vlage i hladnoću kako dolazi sa prozora i polako prodire u tkaninu njene majice.
Zimogrožljivo se stresla i protrljala ruke. Mrzela je jesen, a Sijetl joj se činio izuzetno sumornim u to doba godine. Bila je jedna od retkih koja je koristila godišnji odmor tek u oktobru mesecu, želeći da bar na dve nedelje pobegne od turobno sivih zgrada, magle i sitnih jesenjih kiša koje su nedeljama neprestano padale.
U danima kao što je bio ovaj, sećanja je bilo teško zaustaviti. Njeno raspoloženje kao da je dobrim delom zavisilo i od vremena. Tog poslepodneva je više i mnogo jače nego ranije osećala tugu za prošlim danima i neku vrstu nostalgije koja ju je silovito obuzimala.
Sa setnim osmehom na usnama, bežeći od prozora, kao da beži od jeseni i svojih navirućih misli, dugim i brzim koracima prešla je sobu i ušla u malu kuhinju da skuva čaj.
Naslonjena na ivicu radnog stola za trenutak se potpuno umirila, da bi sekund kasnije energično odmahnula glavom. Nije joj se dopadalo to što joj se vrtelo po glavi. Pustila je vodu da teče tražeći lončić u kome je zagrevala vodu za čaj. Sa police je izvukla svoju omiljenu šolju i kutiju sa čajem.
Ma šta da je radila, gledala kroz prozor u reku ili sipala vodu, vadila šolju, njegov lik bi joj iskrsavao pred očima. Kao po nekom ustaljenom redosledu prvo bi se prisećala svih onih prelepih dana koje su proveli zajedno, da bi na kraju počela da se muči pitanjem zar je moralo tako da se završi, zar je on zaista bio sa njom samo iz koristi?
