U današnjem članku donosim priču o Renatu Grbiću, čoveku čija hrabrost i posvećenost životima drugih ostavljaju dubok trag. Renato je bivši vaterpolista i ugostitelj iz Pančeva, ali on nije poznat samo po tim ulogama.
- Dobio je nadimak “Anđeo Dunava” jer je iz reke spasao više od 30 ljudi koji su pokušali da sebi oduzmu život skokom s Pančevačkog mosta. Njegova priča nije slučajna, već je duboko ukorenjena u porodičnoj tradiciji i njegovom odrastanju uz reku.
Porodica Grbić generacijama se bavila ribolovom, a Renato je od malena učio da poštuje reku i da nikada ne okreće glavu kada nekome zatreba pomoć. Odrastao je u čamcu na Dunavu, naučivši da voda nije samo mesto za razonodu već i opasnost koja zahteva oprez i pažnju. Prvo spasavanje dogodilo mu se pre više od dve decenije, dok je sa bratom od strica išao na pecanje. Vraćajući se sa vode, primetili su mladića kako pada u reku kod mosta. Nakon kraćeg ubeđivanja uspeli su da ga izvuku i spasu mu život.
Kao neko ko je bezbroj puta bio u situaciji spašavanja, Renato zna prepoznati znake da se neko davi. Osobe koje se utapaju često ne mogu da viču za pomoć jer nemaju snage, dok njihove ruke nekontrolisano mašu u pokušaju da ostanu na površini. Njihov pogled postaje staklast, telo uspravno, bez pokreta plivanja, kao da samo stoje u vodi – to su znakovi da su pri kraju svojih snaga i da im je potrebna hitna pomoć.
- Kada neko skače ili se davi, Renato savetuje da ne skačete u vodu ako niste potpuno sigurni u svoje sposobnosti, jer reka može biti izuzetno opasna i nepredvidiva. Umesto toga, najbolje je koristiti čamac ili baciti plutajući predmet poput daske, kanapa ili čak plastične flaše da bi se unesrećeni držao na površini. Takođe, vrlo je važno odmah pozvati pomoć – hitnu službu, vatrogasce ili policiju. Ukoliko ste u prilici da izvučete osobu iz vode, neophodno je da je zagrejete, proverite disanje i puls, i u slučaju da je bez svesti, počnete reanimaciju.
Renato je uvek svoje spasilačke akcije izvodio iz čamca, ne zato što nije umeo da pliva, već zato što je duboko svestan opasnosti koje Dunav nosi. On kaže da je i sam dva puta bio na ivici da se udavi i da reka učestalo uči poniznosti. Prema njegovim rečima, čak i sa velikim iskustvom, ne postoji dovoljno sigurnosti kada je Dunav u pitanju.
Ipak, teška istina je da mnogi ljudi koje je spasio nisu želeli da budu spaseni. Renato iskreno priznaje da većina nikada nije pokazala zahvalnost niti se javila posle spašavanja. Od svih ljudi koje je izvukao iz vode, samo su dve devojke ostale u kontaktu s njim: jedna ga je pozvala na svoju svadbu i obavestila ga da je postala majka, dok je druga dolazila s majkom jer je skočila sa samo 16 godina. Za ostale, kaže, niko se nije javio. To ga ne demotiviše, jer ne traži zahvalnost, već samo želi da zna da su ti ljudi nastavljaju da žive.
Na pitanje zašto nastavlja da skače u reku i pomaže ljudima, kada drugi samo gledaju u stranu, Renato odgovara jednostavno i iskreno: “Ne možete gledati čoveka kako se davi, a ostati čovek.” U svetu gde mnogi okreću glavu od tuđe patnje, on je spreman da reaguje i da pomogne, svakog dana osluškujući tišinu Pančevačkog mosta.
Renatova priča je podsećanje na snagu ljudskosti i važnost solidarnosti. Njegovo ime i dela su dokaz da jedan čovek može promeniti sudbine i spasiti živote. Dunav, reka koja ne prašta i koja često uzima, za Renato je mesto koje nosi ne samo opasnosti već i priliku za spasenje i nadu. Njegova hrabrost i upornost inspirišu da nikada ne okrenemo glavu pred potrebom drugih, jer svaki život vredi spasiti