Kada se moj suprug razboleo, sve je iznenada postalo potpuno drugačije. Od trenutka kad sam shvatila ozbiljnost njegove bolesti, postala sam mu više od žene – postala sam mu majka.
Iako nisam bila svesna toga u početku, odnos koji smo delili počeo je da se menja iz temelja. Počela sam ga tretirati kao dete, uplašena i nesvesna. U želji da mu pomognem, donosila sam sve odluke umesto njega, kontrolisala njegovu ishranu, terapije, raspored aktivnosti. Nameravala sam da mu olakšam, da ga zaštitim od stresa i svega što bi ga moglo povrediti, ali nisam shvatala da mu tako oduzimam njegovu moć i dostojanstvo.
“Nemoj tako da sediš, namesti bolje kičmu, boleće te kosti, popij sada lek, da li si pojeo sve što sam ti napravila” – i još stotine sličnih rečenica. Bolest je postala centar svega. Vrtelo se oko nje – kad će mu biti bolje, kako da mu pomognem, šta još mogu da uradim? Svaki moj dan postao je posvećen tome, a ja sam postepeno počela da gubim sebe u tom procesu. Zaboravila sam na vlastite potrebe, na svoje želje i snove, na ono što nas je nekada činilo partnerima, na ono što je činilo naš odnos živim. Postala sam samo negovatelj, zaboravljajući da sam pre svega njegova žena, partnerka, osoba koja deli život sa njim.
- A onda je došao trenutak kad sam shvatila. Shvatila sam da on nije dete. On je moj muž, moj partner. On je čovek koji se bori sa bolešću, ali i dalje ima pravo na svoj život, na svoju autonomiju. Trebao mu je neko ko će mu biti podrška, ali i neko ko će mu omogućiti da i dalje bude on – da donosi odluke, da izražava svoje mišljenje i osećanja, da i dalje bude deo svega. Trebalo mu je više nego ikada da zadrži kontrolu nad sopstvenim životom, iako je bolest nemilosrdno uzimala njegovu snagu.
Isprva je mogao da ustane uz moju pomoć, da se osloni na mene, ali vrlo brzo je i to postalo nemoguće. I tada sam morala da preuzmem i to. Hranila sam ga, kupala, menjala pelene. Prvih nekoliko puta bilo je to toliko teško – fizički iscrpljujuće, ali i emotivno drastično. Osećala sam da gubim svog supruga, a on je osećao da gubi sebe. Videla sam stid u njegovim očima dok sam mu skidala odeću da bih ga okupala. On je video moje suze koje sam skrivala dok sam mu nameštala jastuke ispod leđa kako bi izbegao rane od ležanja.
“Jel ti udobno ovako?”
“Svejedno, Maro, idi i uradi nešto svoje…”
A onda su nastajali trenuci tišine, gde ništa više nije imalo smisla. Počela sam da mislim da on pokušava da me poniži, da se distancira od mene, ali nisam znala da to radi iz neprijatnosti. Bio je to trenutak kad nisam umela da sagledam njegovu bol i strah, jer sam bila previše usmerena na svoje vlastite emocije.
- Nekim noćima nisam spavala jer sam ga morala okretati na drugu stranu, ili bih sedila kraj njegovog kreveta, iscrpljena, pitajući se kako da nastavim dalje. Ponekad bih se udaljila samo da bih mogla da zaplačem, a nisam želela da on to vidi. Bio je već previše pod stresom. Osećala sam krivicu što ne mogu biti dovoljno jaka za oboje. Ali on je sve znao – znao je koliko sam iscrpljena, koliko žrtvujem sebe.
Najteže mi je bilo kada je, u suzama, rekao: „Znaš, najteže mi je to što ne mogu da te zagrlim, da ti kažem koliko mi značiš. Da ne izgleda kao da ti samo oduzimam život.” Te reči su me pogodile, ali nisam znala kako da reagujem. Osećala sam da je moj život postao samo posvećen njemu, njegovim potrebama, njegovoj bolesti, dok su moje potrebe nestale. Više nisam znala gde se završavam ja, a gde počinje njegova bolest.
Bile su to noći kad nisam imala više snage da budem supruga, a samo negovatelj. Jednog dana, jedna prijateljica mi je rekla: “Ćao, Maro, hoćeš li da izađeš na kafu?” – No, moj odgovor je bio: “Ne mogu, Petar mora da ruča.” Vremenom sam počela da se ljutim na ljude koji nisu razumeli moj život. Shvatila sam da sam zaboravila na sebe, da nisam vodila računa o svojoj unutrašnjoj ravnoteži.
Iako su mi svi govorili da ne smem da zaboravim na sebe, nisam ih slušala. Kako da mislim na sebe dok je moj suprug ležao nepokretan, dok zavisi od mene za svaku sitnicu? Kako da se posvetim sebi dok on nije mogao ni da se okrene u krevetu bez moje pomoći? Izgubila sam kontakt sa sobom. Počela sam da preskačem obroke, da ne izlazim iz kuće. Ceo moj svet je postao samo briga o njemu.
Na kraju je došlo to jutro. Bio je nešto srećniji, stabilniji, kao da je znao da će se nešto desiti. Pitao me je da ga obrijem, što već dugo nije tražio. Kao da je hteo da se oprosti, da završi sve sa mnom. Bio je ispunjen smirenjem. Otišla sam do njega, donela novine, sve kao ranije. A onda mi je nešto napisao. Ostavio je poruku:
„Hvala ti za sve, nije trebalo da se žrtvuješ toliko, sad s mirom popij kafu i zasladi se, a kad se opet sretnemo, ja ću tebe da negujem i čuvam.”
To je bio trenutak u kojem sam shvatila. To je bio trenutak kad je on, na neki način, oprostio meni što sam toliko žrtvovala sebe, što sam postala samo negovatelj, što sam zaboravila da budem žena. Možda nisam uspela da zadržim ravnotežu, ali ovo što je napisao – to je bila potvrda ljubavi, ljubavi koja je ostala čak i kada su uloge postale zamagljene.