U današnjem članku, istražićemo važnu temu prenatalne depresije, koja, iako sve prisutnija, još uvek često prolazi nezapaženo u društvenim razgovorima.
Mentalno zdravlje trudnica i porodilja, tema koja se sve više ističe, postaje ključno pitanje koje zaslužuje ozbiljnu pažnju. Prenatalna depresija se često zanemaruje, ali njeni simptomi, koji uključuju anksioznost, tugu i zastrašujuće misli, mogu imati ozbiljan uticaj na ženu i njen razvoj trudnoće.
- Priča Džulijet Oven-Natal, žene koja je prošla kroz duboku depresiju tokom trudnoće, osvetljava važnost razumevanja i prepoznavanja simptoma ovog stanja. Džulijet, koja je u 44. godini nakon godina pokušaja zatrudnela, nije doživela radost koju su mnogi očekivali. Umesto toga, osetila je duboku tugu, strah i anksioznost. Njena trudnoća bila je visokog rizika, što je dodatno pogoršalo njene mentalne izazove. Brinula se da neće moći da izdrži pritisak majčinstva, da bi ubrzo počela da razvija zastrašujuće misli o povređivanju sebe i bebe.
“Želela sam da okončam sve, za sebe i svoju bebu,” priseća se Džulijet. Iako je želela da postane majka, misli o samoubistvu i povređivanju svoje ćerke bile prisutne. Ova mračna, ali stvarna iskustva mnogih trudnica ostaju često neprepoznata zbog stida i društvenih očekivanja, koja govore da bi trudnice trebale da budu srećne i uzbuđene zbog svog stanja. “Počelo je tako što nisam želela da živim jer nisam mislila da mogu da se nosim sa pritiskom majčinstva.” Ubrzo, njeni strahovi su se proširili na brige o mogućem gubitku tokom porođaja i posledicama toga, što je izazvalo još veće napetosti u njenoj psihi.
Nakon pokušaja samoubistva u petom mesecu trudnoće, Džulijet je konačno odlučila da potraži pomoć. Upućena je na lokalni perinatalni tim za mentalno zdravlje, gde su joj pruženi potrebni resursi i podrška. Terapija razgovorom bila je ključna za otkrivanje dubokih korena njenih problema, uključujući nesigurnost u vezi sa odnosima sa majkom i prošlim traumama. S obzirom na ograničenja usled pandemije, lični pregledi su bili teško dostupni, ali babica je redovno dolazila kod nje kako bi je podržala i pružila emocionalnu pomoć.
- Do 39. nedelje trudnoće, Džulijet je morala da prođe hitnu carsku sekciju. Njenoj ćerki nije bilo ništa, i trenutak kada je prvi put držala svoju bebu u naručju bio je trenutak istinske ljubavi i veze koju je stvarala sa njom. Iako se suočila sa postporođajnom depresijom, podrška njenog muža i medicinskog tima bila je ključna u njenom oporavku.
Prenatalna depresija i postporođajna depresija predstavljaju ozbiljne izazove za mentalno zdravlje trudnica, ali, prema Džulijet, važno je otvoreno govoriti o emocijama koje trudnice doživljavaju. Ovakav pristup može pomoći u prevenciji ozbiljnijih problema, jer često postoji društveni pritisak da se trudnoća idealizuje, što može stvoriti osećaj krivice kod žena koje se ne osećaju srećno ili ispunjeno tokom ovog perioda. “Ne treba da idealizujemo trudnoću i majčinstvo,” ističe Džulijet, dodajući da su to složeni i emotivni procesi kroz koje žene prolaze.
Džulijet je sada, u 50. godini, aktivna u zagovaranju mentalnog zdravlja trudnica. Kao praktičar za dobrobit plodnosti, ona pomaže drugim ženama da prepoznaju simptome prenatalne depresije i dobiju odgovarajuću pomoć. Njena priča je podsetnik svim trudnicama da je normalno osećati se emotivno iscrpljeno i da potraže pomoć kada im je potrebna. Potrebna je veća pažnja prema mentalnom zdravlju tokom trudnoće i majčinstva kako bi se smanjio broj žena koje pate u tišini. Razumevanje, podrška i otvoreni razgovor mogu učiniti ogromnu razliku u prevenciji i lečenju ovog stanja.