U današnjem članku donosim priču o jednoj devojčici iz Klivlenda koja je dugo nosila u sebi tešku tišinu, bol i neizgovorene reči vezane za razvod svojih roditelja.
- Dok su roditelji bili zarobljeni u svojim međusobnim sukobima, njihovo dete je ostajalo nevidljivo i zaboravljeno. Iako su na papiru delili kuću, imovinu, vikende i starateljstvo, niko nije pitao gde su ostale njene suze, strahovi i slomljeno detinjstvo koje je svakodnevno pucalo na pola. Upravo iz tog bola nastalo je pismo koje je ona, sada odrasla žena, napisala iz dubine svoje duše, ali koje nikada kao dete nije izgovorila.
U svom pismu roditeljima ona izražava svoja iskrena osećanja i bol koji je dugo skrivala. Piše da više nije ona tiha senka što stoji u uglu sudnice i nemo posmatra sve oko sebe, već osoba koja je godinama ćutala jer su glasovi odraslih bili glasniji od njenog bola. Seća se trenutaka kada su roditelji, zajedno sa advokatima, sedeći za stolom, razgovarali o imovini i raspodeli stvari kao da je ona samo predmet njihove rasprave, a ne prava osoba sa osećanjima. Dok su oni crtali granice kao vojne karte, ona je stajala između njih skrivajući se, uverenjem da ako ostane tiha, možda neće biti zaboravljena u toj podeli.
Ali niko nije pitao nju – kome pripada njeno dete u njoj, gde su njene suze skrivene pod jastukom, ili neprospavane noći obeležene tišinom i strahom. Postavljala je sebi pitanje da li je možda ona kriva za sve što se dešava. Reči roditelja padale su kao kamenje, a ona je često bila meta i štit u isto vreme. Naučila je da bude mala, neprimetna, da računa dane i sate koje provodi podeljena između dve kuće – tri dana kod mame, četiri kod tate. Vikendi su postali koferi za pakovanje, praznici su bili kompromisi, a rođendani su bili neugodni pregovori. Sa bolom u glasu, priseća se pitanja koje joj roditelji nisu nikada smeli postaviti: „Kod koga ćeš ove godine slaviti?“ Kao da se ne radi o njenom životu, već o njihovom razvodu.
Ona ne piše pismo da bi ih krivila, niti želi da im stavi dodatno breme na leđa. Svesna je da su i oni tada bili izgubljeni i povređeni. Njena želja je da roditelji shvate jednu važnu istinu: dete vidi, dete oseća, dete pamti. Iako su odrasli bili zauzeti sobom, dete je tihim glasom nosilo sve njihove reči, podele i nepravde.
- Danas, kao odrasla žena, ona piše jer ih voli. Svaki od roditelja, na svoj način, oblikovao ju je i naučio važnim lekcijama. Naučio ju je da voli bez potrebe da bira strane. Ali, sa tugom naglašava da bi želela da su znali koliko dete pati kada ga podelite na papiru, kako ljubav prema detetu ne može i ne sme da se meri u danima provednim sa njim, niti da se stavi u okvir zakona ili ugovora. Roditeljstvo nije stvar koja se meri i deli, već nešto što je bezuslovno i neprocenjivo.
- Možda je kao dete bila premala da izgovori sve te reči, ali sada, dovoljno odrasla, može da napiše pismo kojim vraća glas sebi i svom detinjstvu. I dalje je ista ona devojčica iz Klivlenda koja je samo želela da joj ne rasparčaju svet i da njena ljubav ne bude predmet podele.
Ona završava svoje pismo rečima kojima pokazuje koliko je ostala verna sebi, bez obzira na to što je prošla: „Vaša ćerka.“ Ovaj iskreni i emotivni apel podseća nas na važnost razumevanja kako deca doživljavaju roditeljske sukobe i koliko je važno da roditelji ne zaborave da je dete prvenstveno osoba sa svojim osećanjima, strahovima i potrebama, a ne samo deo njihove sudske ili emocionalne bitke.
Ova priča nosi univerzalnu poruku o potrebi saosećanja i brige za emocionalno stanje dece u razvodima i porodičnim sukobima. Podseća nas da, iako se odrasli mogu izgubiti u sopstvenim ranama i problemima, dete ostaje tu sa svim posledicama koje to nosi. Njihove neizrečene tuge i nevidljive rane često ostaju skriveni iza papira i pravnih sporazuma, ali u srcima dece oni su duboko usađeni.
Ovo pismo je most između prošlosti i sadašnjosti, glas deteta koje je bilo previše tiho, ali i dokaz da je moguće pronaći snagu za iskrenost i pomirenje sa sobom i drugima. Njena poruka je i poziv roditeljima, ali i svima koji prolaze kroz slične situacije, da ne zaborave najvažniju osobu u celoj priči – dete.
- Na kraju, njena priča ostaje inspiracija za razumevanje da ljubav nije podela, već celina koja se čuva i neguje, bez obzira na životne oluje i nevolje koje se mogu dogoditi. I da nikada ne smemo izgubiti iz vida da su suze, strahovi i detinjstvo deteta jednako važni kao i imovina ili raspodela dana.
Ova devojčica iz Klivlenda, sada žena, kroz svoje pismo pruža nam priliku da se zamislimo o vlastitim odnosima, vrednostima i načinima na koje tretiramo najranjivije među nama. Njena tišina pretvorena je u reči koje leče, povezuju i podsećaju na ono što je u životu zaista važno