Ovo je priča o Elviri ženi koja je voljela do kraja, majci koja je iz pepela podigla život i čovjeku čija snaga inspiriše. Ovo nije bajka, iako tako zvuči. Ovo je stvarna životna priča o ljubavi.
Do svoje 31. godine, Elvira Jovanović je proživela iskustva kakva većina ljudi ne doživi ni za ceo život. Njena sudbina bila je isprepletana velikom ljubavlju, porodičnim izazovima, teškim gubicima i neizmernom snagom volje, koja joj je, iznova i iznova, pomagala da ustane, da krene dalje i da nastavi tamo gde se činilo da je sve stalo. Nakon svega što je prošla, spoznala je istinu koju mnogi ne uspeju da razumeju čitavog života – da ne postoji bol koji ne može da se preživi, ni tama iz koje se ne može pronaći put ka svetlosti.
- Njen život više podseća na filmski scenario nego na stvarnost. To je priča u kojoj se spajaju zabranjena ljubav, sudbinski susret, velika porodična drama, gubitak koji slama srce, ali i epilog koji odiše nadom, snagu žene majke, vere i čoveka. Priča u kojoj i pored svega – ljubav ne umire.
Sa samo 18 godina, Elvira je donela odluku koja joj je promenila život iz korena. Napustila je svoj rodni grad, Berane, i preselila se u Majdanpek, vođena srcem i ljubavlju prema muškarcu koji je bio sve ono što je ikada želela – Slobodanu. Njihova ljubav bila je poput munje, snažna, iznenadna, nezaustavljiva. Ali kao i sve što se previše jako rodi, naišla je na prepreke. Njihove porodice, vođene religijskim razlikama, nisu bile spremne da prihvate tu ljubav.
Elvira muslimanka, Slobodan pravoslavac – u to vreme, za mnoge je to bila prepreka. Ali ne i za njih. Njihova srca su govorila jezikom koji religija ne poznaje – jezik iskrene, čiste i bezuslovne ljubavi.
Njihova ljubavna priča započela je jedne letnje večeri 1994. godine, kada se Elvira, na nagovor prijatelja, prijavila na izbor za Mis plaže. Bila je to bezazlena zabava, ali nije znala da će joj baš ta večer doneti najvažniji susret u životu. Nakon pobede, odlučila je da otputuje u Bar, kako bi proslavila. I baš tamo, na plaži okupanoj suncem i vetrom, dogodio se susret koji joj je zauvek promenio sudbinu.
Slobodan – muškarac s očima zelenim kao smaragd, s pogledom koji govori više od hiljadu reči. Kada ga je prvi put videla, srce joj je zakucalo brže, a u njoj se probudilo osećanje koje dotad nije poznavala. Bilo je to kao da je svet stao. Samo njih dvoje, u tom jednom pogledu. Odmah je znala – “On je taj. Moj.”
- Sledećeg dana ponovo su se sreli. Sudbina, koja očigledno nije želela da ih ostavi na samo jednom susretu, ponovo ih je spojila na istom mestu. Dok je ulazila u more, čula je korake iza sebe. Okrenula se i susrela s onim istim očima. Taj trenutak zauvek joj je ostao urezan. Bio je uporan, nežan, iskren – tražio je njen broj, želeo je da je ponovo vidi. I nije odustajao.
Njena porodica nije bila oduševljena. Dolazila je iz strogo tradicionalne sredine, gde se religijska pripadnost poštovala bez pogovora. Kada je prvi put zazvonio telefon, njen otac Šefko nije dozvolio da razgovara s njim. Ali Slobodan nije posustajao. Njegova upornost, njegova želja da bude s njom – sve je to ulivalo Elviri sigurnost da je zaista voljena.
Pet dana kasnije, pojavio se u Beranama. Njegov dolazak bio je znak da je spreman da se bori za njihovu ljubav. I tada, ona je znala – nema povratka. Njegova ruka bila je jedina koju je želela da drži do kraja života.
Već krajem avgusta te iste godine, Elvira je napustila sve što je dotad poznavala i krenula za njim – ne u nepoznato, već u život pun ljubavi.
Njihov zajednički život bio je ispunjen nežnošću, pažnjom i iskrenom srećom. Njihova ljubav se krunisala rođenjem sina Denisa, a dve godine kasnije stigao je i Veselin. Bili su porodica iz snova. I kada su mislili da je sreća potpuna, poželeli su još jedno dete – devojčicu, malu princezu koja bi upotpunila njihovu bajku.
- Ali onda, usred te bajke, život je okrutno presekao najlepšu nit. Dana 9. jula 2007. godine, Slobodan je, kao i svakog dana, otišao na trening. Bio je u punoj snazi, zdrav, sportski aktivan, predsednik opštine, poštovan i voljen od svih. A onda – šok. Samo nekoliko sati kasnije, Elvira je primila poziv koji je zauvek podelio njen život na „pre“ i „posle“.
Trudna, bosa, izbezumljena, trčala je ka stadionu gde su je čekali policija i hitna pomoć. I tamo, među ljudima, ugledala je Slobodana – njenog muža, njen oslonac, njenu ljubav – kako leži nepomično, zauvek otišao.
Srce mu je stalo, a s njim i jedan deo njenog sveta.
U tom trenutku, Elvira je postala i majka i otac. Nosila je treće dete, a istovremeno morala da objasni svojim sinovima da njihov tata više nije tu. To su trenuci u kojima se reči gube, a jedino što ostaje jeste neizmerna bol i instinkt da moraš da izdržiš – zbog njih, zbog sebe, zbog uspomene na njega.
U novembru iste godine, rodila je devojčicu. Dali su joj ime Slobodanka – po ocu kog nikada nije upoznala, ali kojeg će voleti kroz svaku majčinu priču i sećanje.
- Godine su prolazile, ali Elvira nije poklekla. Postala je stub porodice, svetionik svojoj deci, uzor snage i požrtvovanosti. Majka sa velikim „M“. Njeni sinovi izrasli su u vredne i uspešne mlade ljude. Denis je postao svetski priznat model, lice modnih kuća „Dolče i Gabana“ i „Versaće“, dok je Veselin pronašao stabilan posao i životni mir. Njena ćerka, Slobodanka, danas je učenica srednje škole u Beogradu.
Elvira se nikada nije ponovo udala. Njena ljubav prema Slobodanu bila je jedna, večna, neponovljiva. Svom životu posvetila je deci, uspomenama i vrednostima koje su negovali zajedno.
U njihovom domu poštuju se i muslimanski i hrišćanski običaji. Deca su krštena u crkvi, ali se slave i islamski praznici. U porodici Jovanović vera nikada nije bila prepreka, već bogatstvo. Elvira je naučila svoju decu da poštuju sve što je različito, da vole ljude po srcu, a ne po imenu vere.
I upravo u tome leži njena najveća pobeda – u životu punom izazova, ostala je dosledna sebi, svom srcu i svojim vrednostima. Od devojke koja je zbog ljubavi napustila sve, do žene koja je izdržala ono što mnogi ne bi mogli – Elvira je priča o snazi, veri i večnosti ljubavi.