U današnjem članku, razmotrićemo priču žene koja je kroz velike životne izazove otkrila svoju unutrašnju snagu. Koliko jedan čovek može izdržati, ni sama ne zna dok ga život ne suoči sa najvećim kušnjama.
Kada ostaneš bez partnera, bez krova nad glavom, bez sigurnosti, a deca te gledaju kao jedini izvor stabilnosti, tek tada se vidi kolika je stvarna snaga u tvom srcu i volji.Ova sudbina zadesila je Dragicu, čiji je muž Stanko preminuo, ostavivši je da se nosi sa gubitkom i obavezama koje je nemoguće preći bez pomoći.
- Dragica je opisala svoju borbu, i to ne samo kroz suze i tugu, već kroz borbu za opstanak i očuvanje svoje porodice. Stanko joj nije bio samo muž, već i oslonac, stub na kojem je gradila svoj život i koji joj je pružao sigurnost. Provela je dvadeset godina zajedno s njim, a nakon njegove smrti sve se srušilo. Ostala je s dvoje dece, bez ikakvih sredstava za život i bez sigurne budućnosti, ali se tješila mišlju da je bar kuća bila njihova. Verovala je da će tu, makar u tome, naći mir, dok se ne snađu.
Međutim, to je bilo tek početak njenih problema. Već nakon samo nekoliko dana, svekrva joj je dala do znanja da više nije dobrodošla. “Dragice, sada si ti ovde višak. Nema muža, nema prava”, rekla joj je. Iako su joj deca bila najveća uteha i motivacija, suočena sa svekrvinim hladnim postupkom, Dragica je shvatila da nije ni imala pravo da se oslanja na svoju prošlost. Počela je da je gleda kao stranca, kao osobu koja je tu samo privremeno, koju se može izbaciti kad god to bude potrebno. Svekrva nije imala obzira. Nije bilo prostora za razmišljanje, za tugovanje ili bilo kakvu nadu.
Jednog jutra, dok je pripremala doručak za svoju decu, svekrva je iznela njene kofere pred vrata. “Ili ti, ili ja”, izgovorila je rečenicu koja je Dragičinu već slomljenu dušu povredila još više. S njom je bila samo hrpa stvari i dvoje male dece, a ništa drugo. Njeni roditelji su umrli, stan nije imala, a plata koju je zarađivala bila je nedovoljna za normalan život. Bez obzira na to, Dragica nije dozvolila da je obuzme očaj. Srce joj je bilo slomljeno još jednom, ali nije dozvolila da je to potpuno slomi. Nije želela da se svađa, ni da moli, znala je da mora da nastavi, makar bez podrške.
- Uzela je svoju decu i nekoliko stvari, te odlučila da potraži pomoć. Prespavali su prvo veče kod prijateljice, a sutradan je krenula od institucije do institucije, tražeći pomoć. U opštini, kod socijalnih radnika, svi su je gledali sa distancom i hladnoćom, ali ona nije odustajala. Zamišljala je lice svoje dece koja su bila uz nju, verovala je u njihovu snagu, iako im je bila jedini oslonac. Dragica nije mogla da im pokaže slabost, jer bi to značilo da sve pada. Dala je sve od sebe da sačuva dostojanstvo i da stvori bar minimum sigurnosti za svoju decu.
Danas, zahvaljujući svojoj hrabrosti i istrajnosti, Dragica živi u malom, podstanarskom stanu. Radila je i našla posao gde pomaže drugima, a njena deca idu u školu i polako se uklapaju u novi život. Više ne plače svakodnevno, a život je postao barem podnošljiv. Iako njena svekrva i dalje dolazi na Zadušnice i stavlja sveću na grob njenog muža, Dragica mu u tišini šapuće: „Oprosti, nisam te zadržala… ali nisam dala ni da nas slome.“
Život nije bajka, rekla je Dragica. Ipak, ono što je naučila kroz sve to je da, kada te izbace, moraš naučiti da hodaš. Bez štapa, bez ruke koja te je nekada držala. Naučila je da su snaga i otpornost nešto što je ne može slomiti, uprkos svim teškoćama i iskušenjima. Sada, iz svakog koraka koji napravi, izbija snaga koju je godinama nosila u sebi, a koju je život od nje iznudio.