U današnjem članku donosimo vam jedinstvenu, emotivnu priču o životu Zorana Radmilovića, barda srpskog glumišta, koji je iza sebe ostavio mnogo više od izuzetne umetničke karijere.
Bio je čovek velikog duha, čiste emocije i neiscrpne nežnosti prema onima koje je voleo. Njegov pogled na život bio je jednostavan, ali duboko istinit – verovao je da nepotrebne želje i ambicije koje prevazilaze mogućnosti pojedinca donose nesreću i njemu i drugima. Ta filozofija prožimala je svaki aspekt njegovog života – i privatnog i profesionalnog.
- Iako je živeo skromno i van svetlucave površine glamura, njegove mogućnosti bile su ogromne. Bio je više od glumca – postao je simbol jednog vremena, ali i uzor ljudskosti. Njegovo prisustvo ostavljalo je trag, ne samo na sceni već i u životima onih koji su ga poznavali. Ljubav publike prema njemu bila je gotovo bezgranična, a to je zaslužio svojim velikim davanjem, svojom autentičnošću i nežnošću koja je obasjavala svakog ko mu je bio blizu.
Privatno, Zoran je bio posvećen porodici. Rođen u Zaječaru, ostao je veran korenima i starim prijateljstvima. Nije osećao potrebu da širi krug bliskih ljudi jer je čvrsto verovao da se pravo prijateljstvo ne gradi brzo, već je rezultat vremena i uzajamnog poverenja. Bio je nežan sin, pažljiv brat i odgovoran čovek. U profesionalnom svetu bio je druželjubiv, ali je znao da čuva sopstvenu intimu.
Ljubavni život Zorana Radmilovića obeležila je posebna žena – Dina Rutić, glumica anđeoske lepote i duha. Bila je jednostavna, obrazovana i nežna, a slava joj nije promenila prirodu. Iako je želela da se bavi književnošću, sudbina ju je povukla ka glumi. U jednom trenutku njihovih karijera, Dina i Zoran igrali su zajedno u drami “Provod”. Ona je kasnije priznala da joj je bilo zadovoljstvo da radi s njim, a Zoran je već tada u sebi znao da će baš ona postati njegova žena.
- Njihova ljubav je tiho i sigurno rasla. Dina je prekinula raniju veridbu, a sa Zoranom je 1966. godine uplovila u brak koji je bio ispunjen međusobnim razumevanjem i nežnošću. Posao nije ulazio u njihov dom. Zoran je stvorio sigurno utočište za Dinu, u kojem je negovao bliskost, radost i mir. Često je govorio da ima „svega dovoljno“ i da mu je lako da živi takvim životom.
Njihova svakodnevica bila je ispunjena smehom, duhovitošću i emotivnom povezanošću. Zoran nije zaboravljao ni one kojima je bilo teško da pronađu radost, pa je uvek govorio s merom i poštovanjem. Ovakav pristup životu preneo je i u svoju porodicu, naročito nakon dolaska njihove ćerke Ane, koja se rodila kada je Zoran imao 41 godinu.
Ana je u porodicu donela novu dimenziju sreće. Zoran joj je posvetio mnogo pažnje, pisao je dnevnik o njenom odrastanju, trudio se da joj razvije maštu i omogući detinjstvo ispunjeno ljubavlju. Njegova vizija porodičnog života bila je jednostavna, ali snažna – porodica treba da bude zajedno, ne razdvojena po prostorijama, već povezana.
Zoran je gajio posebnu potrebu da vreme provodi sa Dinom i Anom. Govorio je da mu je njihova bliskost potrebna da bi bio istinski srećan. Nažalost, ovu sreću prekinula je njegova prerana smrt 1985. godine. Iza sebe je ostavio prazninu, ali i neizbrisiv trag u životima najbližih.
Dina, pogođena gubitkom, nije pokušavala da pronađe novi početak. Povukla se iz javnosti i celu sebe posvetila Ani. Zajedno su negovale uspomene na Zorana – kroz priče, šale i sećanja koje je ostavio za sobom. Ana je, noseći očeve osobine, postala novinarka i spisateljica, ali i svetlo koje je zadržalo uspomenu na Zorana živom.
Nažalost, i Ana je prerano preminula – u februaru 2017. godine. Njena smrt simbolično je zatvorila jedno poglavlje, ali su vrednosti koje je Zoran ugradio u svoju porodicu nastavile da žive u pričama, sećanjima i srcima onih koji su ih poznavali.Zoran Radmilović je jednom rekao da bi voleo da živi još jedan ceo život. U tom životu, sasvim sigurno, opet bi bile Dina, Ana i njihova ljubav – jer za njega je to bilo sve što je zaista važno.