U današnjem članku donosimo priču o čoveku koji je celog života bežao od slave, a postao legenda.
- Pavle Vuisić bio je glumac čiji je talenat prevazilazio sve granice profesije, iako je on sam tu profesiju često osporavao. Bio je umetnik koji je poricao umetnost, glumac koji nije želeo da glumi, slavan, a nenametljiv. Njegova priča nije klasična biografija jednog glumačkog velikana – to je priča o skromnosti, tišini i jednom neponovljivom životnom stavu.
Njegova najpoznatija uloga ostala je zabeležena u filmu Otac na službenom putu, a mnogi su ga pamtili i po oštrini karaktera i specifičnom humoru. Iza tog spoljnog sloja grube iskrenosti, krila se ličnost izuzetne dubine. Vuisićev odnos prema glumi bio je gotovo drastično surov – smatrao ju je zanatom, a ne umetnošću. Govorio je da je to posao koji može da radi bilo ko ko je samo malo iznad proseka. Takva izjava bi za nekog drugog delovala kao potcenjivanje, ali kod njega je to bilo iskreno uverenje koje nije umanjilo njegov doprinos filmu.
Upravo ta odsutnost ega, to povlačenje i gađenje prema svetu reflektora, pretvorili su ga u jednu od najvećih figura jugoslovenske kinematografije. Njegova veličina bila je u jednostavnosti, u tome što nikada nije „glumio“ – bio je ono što jeste. Rade Šerbedžija je jednom prilikom podelio scenu u kojoj su zajedno bili s rediteljem Živoradom Pavlovićem, kada je ovaj rekao da je Pavle najbolji jer „ne glumi“. U totalu – običan čovek, u krupnom kadru – svemir. Bez reči, bez pokreta, samo pogledom – uspevao je da zaustavi vreme. To je bila njegova umetnost.
Bio je čovek dubokih razočaranja, ogorčen na svet, ali i odgovoran prema svom zanatu. Njegov pogled na glumu bio je prožet apsurdom i težinom postojanja, a ipak je radio svoj posao profesionalno i s integritetom. Nije se ulagivao publici, nije tražio priznanja, niti je težio nagradama. Poeziju svog bića nikada nije zapisao, ali ju je ostavio u svakom kadru – kroz tišinu, pogled, odsustvo svakog suvišnog gesta.
- Kao što je i živeo – skromno i u tišini – tako je i otišao. Kada je oboleo, povukao se bez glasa. O njegovoj bolesti znala je samo njegova supruga Mirjana, koja je bila njegov tihi saputnik kroz život. Nije želeo ni sažaljenje, ni posete, a ponajmanje javne komemoracije. Sam je izričito rekao da ne želi „ništa od toga“, prisećajući se glamurozne oproštajne ceremonije kolege Bate Janićijevića.
Njegova smrt prošla je tiho. Bez novinskih čitulja, bez okupljanja kolega, bez kamera. Na sahrani su bili samo Mirjana i sveštenici. Čak ni sveštenik nije znao koga sahranjuje. Ljuba Tadić je tek kasnije slučajno saznao da Vuisića više nema. I dok su telefoni u Udruženju glumaca neprestano zvonili, Pavle je već bio tamo gde se više ne glumi, gde se ćuti – zauvek.
Do samog kraja ostao je veran sebi. Bez pozdrava, bez oproštajnog govora, bez poslednje scene. Njegova Mirjana je ispoštovala sve njegove želje, do poslednje. I onda, samo sedam dana nakon njegove smrti, spakovala se i otišla na more. Možda zato da ćuti, baš kao što je Pavle znao da ćuti pored reke, sa čašicom rakije, okružen onima koje je voleo.
Jer za neke ljude – najveći aplauz je tišina. Za Pavla Vuisića, tišina je bila najiskreniji izraz poštovanja. Nije mu trebalo ništa više. Ostavio nam je u amanet da umetnost nije u rečima, već u odsustvu istih. U pogledu koji govori sve. U prisustvu koje ne traži pažnju. U tome što je znao kako da bude, a da ne izgleda kao da želi da bude.I zato, dok gledamo njegove filmove i dalje, čujemo tišinu. Ona nas podseća na njega. I u toj tišini – Pavle Vuisić nikada ne odlazi