Imam šezdeset godina, a moj sin dvadeset sedam. Studira i radi. Ima djevojku s kojom iznajmljuje stan. Nekoliko sam se mjeseci uvjeravala da je to njegova stvar, da više nije mali, da zna što radi, a onda je pao jedan ispit, pa drugi, pa sam morala intervenirati…
Uvod
Moj muž i ja odlučili smo da pozovemo našeg sina i njegovu partnerku da se uselili kod nas. Cilj je bio da on bude u mogućnosti da više vremena posveti učenju, a ne svakodnevnim obavezama. Na početku, izgledalo je kao dobar plan, jer je to omogućilo mom sinu da se opusti i fokusira na važne stvari. Međutim, ubrzo smo uočili problem u vidu njegove partnerke, koja nije imala nikakvu želju da doprinosi životu u domu.
Razrada problema
Kada su se uselili u našu kuću, situacija je postajala sve jasnija. Na početku nisam imala mnogo kontakta sa snajom, ali sam ubrzo saznala da ona nije radila. Takođe, saznala sam da je na prethodnom poslu izgubila posao zbog stalnog kašnjenja. Iako se žalila da ima problema sa ustajanjem ujutro, njeno ponašanje nije ukazivalo na bilo kakvu želju da poboljša svoju situaciju. Ceo dan je provodila igrajući igrice na računaru, dok je nekoliko dana zaredom spavala, ne pokazavši nikakvu želju da pomogne u kući.
Situacija je postala još jasnija kada smo primetili da nije ni na koji način doprinosila kućnim obavezama, pa čak ni finansijski. U momentima frustracije, požalila sam se svom mužu, govoreći mu da je ovo klasičan primer parazitskog ponašanja koje nisam očekivala od člana porodice.
Kroz nekoliko dana, njen nedostatak želje za bilo kakvim angažmanom bio je očigledan. Na kraju, nismo mogli da shvatimo zašto ona nije bila voljna da uradi barem osnovne stvari, kao što je spremanje obroka ili pomoć oko kupovine namirnica. Na svako moje pitanje ili molbu da pomogne, odgovor je bio: „Nisam planirala da to radim!“ Iako mi je bilo teško da poverujem, iz dana u dan situacija se nije menjala.
Rešenje koje nisam očekivala
Moja frustracija je rasla, jer sam ceo svoj život posvetila radu i zalaganju. Sa mužem sam gradila sve što imamo, radeći i zarađujući za naš dom. Nije bilo lako prihvatiti da neko, ko je deo naše porodice, ne pokazuje nikakvu odgovornost ili želju da doprinosi.
Jednog dana, dok sam išla da platim račune, došla mi je ideja. Po povratku kući, umesto da nastavim sa uobičajenim životom, donela sam odluku da otkažem internet. Na to su svi reagovali iznenađeno, a moja snaja je odmah primetila da nemamo internet. U odgovoru, jednostavno sam rekla: „Ne planiram više da plaćam internet!“
Nedugo zatim, mladi par je odlučio da se preseli kod roditelja moje snaje, jer su oni imali internet i sve što im je bilo potrebno. Ta odluka je izazvala veliko olakšanje, a naš dom je ponovo postao mesto mira i ravnoteže.
Zaključak
Uprkos početnoj frustraciji, ovaj incident je pokazao koliko je važno postaviti granice u životu, čak i kada je u pitanju porodica. Otvoreni razgovori i određivanje granica mogu biti ključni za rešavanje problema i usmeravanje ljudi ka odgovornosti. Iako je moje rešenje možda izgledalo drastično, donelo je rezultat.
Nakon što su se mladi par preselili, život je ponovo postao podnošljiviji. Suprug me i dalje zeza kada ga pitam da obavi neki zadatak, ali sada je to postalo nešto što lako mogu da rešim. Jasno je da kada se suočimo sa neodgovornošću u porodici, moramo doneti mudre i odlučne korake kako bismo očuvali sopstveni mir.
Naučena lekcija iz ovog iskustva je da nije sramota postaviti granice i očekivati odgovornost od svih članova porodice. Svi moramo doprinositi, bilo kroz rad, bilo kroz obaveze prema domu, kako bi porodični život bio harmoničan i stabilan
