U današnjem članku želim da podelim priču o Jovici, kamiondžiji iz okoline Kruševca, koji je proveo poslednjih 12 godina putujući drumovima Balkana, neprestano vozeći i pokušavajući da obezbedi bolji život svojoj porodici.
Njegovo svakodnevno putovanje bilo je ispunjeno kilometarskim rutama, vožnjom po svim vremenskim uslovima, bilo da je padao sneg ili kiša. Iako je sve ovo radio kako bi obezbedio novac za svoju porodicu i opremio stan za koji je zajedno sa suprugom digao kredit, iz dana u dan se borio sa usamljenostima koje je nosio sa sobom. Dok su točkovi njegovog kamiona neumorno gutali kilometre, Jovica je verovao da negde kod kuće postoji neko ko broji dan do njegovog povratka.
- Godine su prolazile, a Jovica je govorio da je postao tako naviknut na svakodnevnu vožnju da je ponekad zaboravljao koji je dan. Iako je znao da svaka vožnja donosi dodatni dinar za život njegove porodice, postepeno su počeli da se javljaju problemi. Njegova supruga, koja je ostajala kod kuće sa decom, počela je da se menja. On je bio siguran da je to samo prirodan proces jer je stalno bio na putu, a ona se morala nositi sa svim izazovima života kod kuće. Viđali su se samo tri puta godišnje, kada bi Jovica mogao da uzme odmor. I dok je on svakodnevno odbrojavao dane do povratka, njegova supruga je, kako kaže, “svoje vreme pametno iskoristila.”
Međutim, sve se promenilo jedne nesrećne godine. Tog dana, sve se dogodilo kao da je sudbina želela da se sve poklopi. Jovica je imao tura za Beč, sa istovarom koji je trebalo da obavi. Kada je trebalo da nastavi dalje, njegov šef ga je iznenada obavestio da će kamion preuzeti kolega, a Jovica je mogao da ide kući i da se javi za nekoliko dana. Bilo je to blizu Kruševca, pa je odlučio da iznenadi svoju porodicu i da se ne javlja unapred. Odlučio je da se vrati avionom do Beograda, pa da obiđe šoping centar kako bi kupio poklone za decu i parfem za suprugu. Otišao je kući tiho, nadajući se da će iznenaditi suprugu, ali ono što je pronašao, potpuno ga je šokiralo.
- Kada je ušao u svoj dom, čuo je smeh – smeh muškarca. Muški smeh u njegovoj kući, u njihovom krevetu. Jovica je bio zatečen i zbunjen. Noge su mu klecale, ruke su drhtale, a srce je stalo. Kada je video ko je bio taj muškarac, sve mu je postalo jasno. Bio je to njegov nekadašnji kolega, čovek kome je Jovica čak pozajmljivao novac kada je bio u teškoj situaciji. Osećaj besa i izdaje bio je toliko snažan da je Jovica gotovo izgubio svest.
Reakcija njegove supruge bila je još gora. Bez trunke kajanja, spakovala je kofere i otišla sa ljubavnikom. Tokom svih tih godina, Jovica je slao novac kući, verujući da obezbeđuje bolji život svojoj porodici, dok je zapravo finansirao nečiju ljubavnu romansu. Osećao je kao da je život koji je gradio sa suprugom – kuća, porodica, ljubav – nestao u trenutku.
Danas, Jovica pokušava da se oporavi od svega što se desilo. Iako je saznao da ima šećer i da je smršao 18 kilograma, pokušava da nastavi život. Vozi i dalje, ali sada zna da kuća, u pravom smislu te reči, više ne postoji. Oseća se kao da je izgubio sve za šta je radio i živeo sve te godine. Iako ne sanja više o fizičkoj kući, jedno je sigurno – ono što je stvarao sa suprugom je odavno nestalo.
Ova priča o Jovici pokazuje koliko su distantne veze i žrtve koje ljudi prave za porodicu, ponekad samo privid sigurnosti. Iako su mnogi spremni da se upuste u sličnu žrtvu, na kraju se često ispostavi da nisu samo njihove ruke te koje moraju da se bore sa životom, već i srce koje je ponekad bilo previše zauzeto sa onim što je mislilo da je ljubav.
