Grejs je sedela za jednim, sa ukusom postavljenim i ukrašenim stolom, u bašti restorana u kojoj se održavala ceremonija venčanja. Jednu ruku je prebacila preko naslona stolice dok je u drugoj držala čašu punu šampanjca. Pijuckala je tu penušavu tečnost koja je, Činilo joj se, imala ukus pobede i pažljivo posmatrala goste.
Nedaleko od nje stajala je jedna grupa gostiju, a sa njima u društvu su bili Betsi i Daks, mlada i mladoženja. Grejsine pune usne su se izvile u osmeh kada je primetila da njih dvoje blistaju od sreće.
Betsi je poznavala nešto više od četiri godine, ali joj se činilo da nikada pre nije videla da izgleda tako zanosno i lepo, kao tog dana. Dcksa je poznavala oko godinu dana, ali je tek tog dana primetila koliko je zaista bio zgodan i privlačan, jer mu je svečano odelo odlično stajalo.
Bili su kao stvoreni jedno za drugo, zadovoljno je pomislila. Činjenica da ih je ona upoznala i spojila je izazivala milinu u njenim grudima, jače se osmehnula i ponovo prinela čašu šampanjca otpivši jedan dobar gutljaj.
Pobedonosni osmeh se razlio preko njenih usana.
I zaista, Grejs bi se osećala kao pobednik svaki put, kada bi videla koliko su mladenci, koje je ona upoznala i uspela da spoji, srećni. A sudeći po parovima koje je spojila pre njih i koji su svoje veze okončali brakom, verovala je da će ljubav Betsi i Daksa trajati dugo, dugo…
Na tu sposobnost da spaja ljude je gledala kao na dar koji je sasvim slučajno prepoznala u sebi a koji je njoj i drugim ljudima ispunio život ljubavlju i doneo mnogo sreće.
