ODLOMAK
Anamarija će uskoro upoznati svog dedu i o njemu je znala samo to da mu je preostalo malo vremena. U pismu ju je zamolio da doputuje u Ameriku da bi je zamolio za oproštaj, jer je pre mnogo godina prisilio svoju kćerku da se odrekne deteta i da ga da na usvajanje. Sad je želeo da ćujc da mu je unuka, njegova krv, oprostila. Zbog toga ga je savest grizla čitavog života. Anamarija je bila spremna da mu oprosti mada u srcu nije tako osećala. Nije mogla zaboraviti osećanje napuštenosti koje ju je proganjalo otkad je saznala da je usvojena. Godinama se pitala ko su ti ljudi koji su je napustili i da li su bili prinuđeni to da ućine. Potajno je maštala o tome da će se jednoga dana neko od njenih roditelja pojaviti i da će joj sve objasniti. Kad je dobila pismo od Olivera, nije mogla poverovati da na svetu postoji toliko bezosećajan čovek. Ipak, posle dužeg razgovora s ljudima koji su je voleli i odgojili, pa su tako zaslužili da ih prihvati kao svoje roditelje, odlučila je da krene na put. Shvatila je da ne treba da sudi drugima pre nego što sazna sve činjenice, bez obzira na to koliko su joj nažao učinili.
Put ih je vodio uzbrdo, a onda se vozilo zaustavilo pred moćnom građevinom okruženom visokom ogradom, od čije je kapije put vodio do parkinga pred kućom. Izašli su iz automobila, pa su se stepenicama popeli na trem, a onda su ušli u prostrani hol obložen mermerom, iz čijeg se središta uzdizalo elegantno dvokrako stepenište do galerije. Pitala se otkud dopiru sunčevi zraci, a onda je podigla glavu zaključivši da je centralna kupola sva od stakla. U tom je trenutku jedna žena izašla u predvorje i Anamarija je pretpostavila da je to Kleonora Galagcr. Za svoje godine izgledala je odlično. Njena tamna kosa, uredno počešljana u punđu, šminka i haljina odavali su istančan ukus.
