Jeane Stephens: Andjeoski osmeh

Dan je za Karolinu Frenklin počeo obično, kao i svi ostali dani u nedelji. Istuširala se i obukla svog sestrića, desetomesečnu bebu, zatim ga je nahranila i odnela u stan gospođe Moubrej, koja ga je čuvala dok je Keri bila na poslu. Zatim je ušla u gradski autobus i odvezla se u Simpsonovu agenciju za prodaju automobila. Stigla je, kao i uvek, pet minuta ranije i pristavila kafu pre nego što stigne Gledis Kinkejd, koja je bila šef prodaje.
Simpson je stigao tačno u devet sati i otišao pravo u svoju kancelariju. Dok je prolazio pored Keri i Gledis, samo je promrmljao „dobro jutro” ne pogledavši ih.
Keri nije bila sigurna tačno kog trenutka je počela da se oseća nelagodno. Gledis je bila neobično ćutljiva, jedva da je dizala pogled sa svojih papira i računara. Simpson, koji je obično šećkao po njihovoj kancelariji, sada se pojavio samo jednom kada je doneo neke račune za Gledis. Nijedan od prodavaca ovoga jutra nije došao da proćaska s njima ili da ispriča neku novu šalu.
Do pauze za ručak, Keri je shvatila da nešto nije u redu. Osetila je napetost u vazduhu i nije mogla da odagna neko predosećanje predstojeće nezgode. Razmišljala je o tome šta bi moglo da joj se desi, ali, osim zdravlja malog Majka, mislila je da ništa ne bi moglo biti katastrofalno. A on je na sigurnom mestu kod gospođe Moubrej, i da nešto nije u redu, ona bi joj već javila telefonom. Protresla je glavom kao da hoće da odagna zle slutnje i odlučila da izađe i kupi hamburger.
– Hoćeš li da ti donesem nešto? – upitala je svoju koleginicu, koja je još uvek bila zadubljena u dokumenta.
– Molim? O, ne, hvala, ponela sam sendvič.
Keri je obukla jaknu i krenula. Nije stigla ni do izlaza, kada su se otvorila Simpsonova vrata i on je promolio glavu.
– Keri, hoćete li da dođete u moju kancelariju na nekoliko minuta?
– Naravno, gospodine Simpsone – odgovorila je i ušla u njegovu kancelariju.
– Molim vas sedite – zatvorio je vrata i seo za svoj sto.
Keri ga je gledala upitno. Simpson, dobro drţeći pedesetogodišnjak, bio je izuzetno ljubazan prema njoj. Imala je utisak da on potpuno shvata njenu tešku situaciju, jer nije bilo lako jednoj dvadesetogodišnjoj devojci da sasvim sama uzgaja bebu. Kada je donela Majka iz bolnice, on joj je odobrio nekoliko dana odsustva da bi sve sredila za dete. On je shvatio da je Keri jedina koja moţe da se brine o detetu, sada, kada je njegova majka umrla. Znao je da će ona i dalje svoj posao obavljati savesno.
Način na koji ju je sada gledao učinio je da se Keri oseća još nelagodnije. Počeo je da sređuje neke papire na svom stolu, kao daje zaboravio razlog njenog dolaska ili kao da mu je potrebno vreme da se sabere.
Zatim je odgurnuo dokumenta i pogledao ju je pravo u oči, duboko uzdahnuvši. – Keri, ovo je najgora stvar koju sam ikada u ţivotu morao da učinim. Prinuđen sam da vas otpustim.