U današnjem članku prenosimo vam ispovijet Jelene Buhač.Njeno iskusto i gubici poslužili su za snimanje filma Ja sam Dara iz Jasenovca.Njena priča je zaista filmska,u nastavku pročitajte..
Kada je 2021. godine premijerno prikazan film „Dara iz Jasenovca“, šira javnost je prvi put saznala da iza potresne filmske priče stoji stvarna osoba – Jelena Buhač Radojičić. Kao devojčica, ona je preživela strahote u logoru Stara Gradiška, koji je bio deo sistema zloglasnih jasenovačkih logora smrti. Njeno iskustvo, ispunjeno traumama i gubicima, poslužilo je kao osnova za scenario i režiju Predraga Gage Antonijevića.
- Sama Jelena u više navrata naglašavala je: „Ja sam prava Dara iz Jasenovca, film je snimljen po mojoj životnoj priči.“ Time je želela da podseti da film nije samo umetničko delo, već i istorijsko svedočanstvo o patnjama dece i njihovih porodica koje su prolazile kroz logor.
Detinjstvo Jelene Buhač prekinuto je u najranijem dobu. Imala je svega deset godina kada je sa porodicom odvedena u logor. Kao i hiljade druge dece, bila je izložena gladi, ponižavanju i svakodnevnim scenama nasilja i smrti. U jednom od svedočenja ispričala je kako je gledala ubistvo žene koja je pokušala da sakrije zlato u svojoj kosi. Takve slike su se urezale duboko u njenu svest i ostale prisutne do kraja života.
Najveći bol za nju bio je gubitak porodice. Odvojena od majke i mlađeg brata, Jelena je nosila nadu da će ih nekada ponovo pronaći. „Još uvek verujem da je moj brat živ, ta rana nikada ne zarasta“, govorila je. Te reči pokazuju neizbrisivu tugu i prazninu koju je nosila.
U sećanjima je opisala trenutak kada je, još uvek nesvesna gde se nalazi, od majke tražila hranu. Majčin odgovor – „Ovo je logor, ovde nema da se jede“ – obeležio je njen prvi susret sa surovom stvarnošću. Glad, bol i strah postali su svakodnevica.
- Posebno ju je pogodilo razdvajanje dece od majki, koje je sprovođeno pod izgovorom da će mališanima biti bolje. Sećala se kako su bosanska deca plakala i dozivala roditelje, dok je ona, uprkos bolu, ćutala i potiskivala suze. U tim trenucima držala je fotografiju svog oca, skrivenu u nedrima, što joj je donosilo snagu da izdrži.
Opisi uslova u logoru svedoče o nehumanosti tog sistema. Deca su spavala na slami, bez osnovnih higijenskih uslova. Jelena se prisećala trenutka kada su ih šišali do glave, dok su civili komentarisali da imaju mnogo vaški. Takva poniženja ostavljala su duboke tragove i bila su deo pokušaja da se deci oduzme dostojanstvo.
Spas za Jelenu i mnogu drugu decu došao je zahvaljujući hrabrosti i humanosti Diane Budisavljević. Ova Austrijanka, vođena ogromnom empatijom, organizovala je akciju u kojoj je, uz pomoć saradnika, iz logora spaseno više od 12.000 srpske dece. Jelena je uvek naglašavala: „Da nije bilo Diane, nas danas ne bi bilo. Ona je bila anđeo među ljudima.“ Diana je rizikovala sopstvenu bezbednost kako bi drugima omogućila život, čime je ostala upisana u istoriju humanosti.
- Iako je Jelena preživela logor, njen život posle rata bio je obeležen neizbrisivim traumama. Izgubila je čak 89 članova porodice, a sećanja na strahote nikada nisu prestala da je progone. Često je govorila da je i decenijama kasnije budila strašnim slikama iz logora, bez mogućnosti da pronađe mir.
Uprkos tome, odlučila je da svedoči i da govori o svom iskustvu, svesna da je njena priča važna ne samo za nju, već i za sve generacije koje dolaze. „Ovo nije samo moja priča, ovo je priča svih nas dece koja smo preživela Jasenovac. I onih koji nisu“, rekla je u jednom intervjuu. Na taj način preuzela je ulogu čuvara sećanja, boreći se da istina o zločinima ne bude zaboravljena.
Film „Dara iz Jasenovca“ za nju nije bio običan umetnički projekat, već dokument o istini i istorijsko podsećanje na ono što se dogodilo. Bio je to način da se kroz filmski jezik sačuva uspomena na nevine žrtve i ukaže na monstruoznost sistema koji je odneo hiljade života.
Ispovest Jelene Buhač Radojičić ne predstavlja samo ličnu tragediju, već univerzalnu opomenu. Njene reči ostaju svedočanstvo vremena u kojem su deca bila mete nasilja i genocida. One nas podsećaju da se zločini nikada ne smeju relativizovati niti zaboraviti. Njena životna priča ostaje kao simbol izdržljivosti i nade, ali i kao obaveza da se generacijama prenosi istina o stradanjima.
Na kraju, „Dara iz Jasenovca“ i svedočenje Jelene Buhač nisu samo priče o prošlosti, već i poruke budućnosti. Njena ispovest govori o snazi preživljavanja, ali i o tome koliko je važno da se zlo ne ponovi. Time Jelena zauzima mesto među onima čije se ime ne sme zaboraviti, jer kroz njene reči i sećanja živi istina o onome što se dogodilo