Iznad svega

Talina je mnogo puta boravila u Alenovoj kući, ali nikada u nju nije otišla bez poziva, nikada nije otišla kod njega da bi udovoljila svojoj potrebi da ga vidi. Uvek je čekala da Alen organizuje njihov susret, da odredi vreme za to. Primao ju je sa dobrodošlicom, ali je ta dobrodošlica bila uslovljena njenim, pristajanjem na ono što bi joj bilo predloženo. Od nje se nije očekivalo da preuzme inicijativu, da prva predloži vreme za njihov susret.
Talina je bila umorna od hoda po ivici propasti i strasti, od bunta protiv odnosa kakvog je imala sa Alenom i od sreće zbog istog. Nisu joj se više pravili kompromisi, nije više imala volje da se odriče sebe, da prihvata samo ono, što bi joj bilo ponuđeno. Frustriralo ju je to što nije mogla da udovolji svojim željama, niti da ispolji svoju ljubav u pravoj meri.
Zato je odlučila da sve prekine, kako bi povela život koji bi u potpunosti zavisio od nje same. A ne od njenog ljubavnika, koji joj nije dozvoljavao pristup u svoj svet.
Do Alenove kuće se odvezla svojim kamionetom, koji je bio kao stvoren za vožnju po prašnjavom makadamskom putu. Nije se presvlačila, otišla je kod njega u laganoj haljini sa cvetnim desenom bez rukava, i u poludubokim cipelama na šniranje. Bila je u svom svakodnevnom izdanju, ali je dobro upamtila da joj je Alen uputio jedan od svojih retkih komplimenata upravo na to kako je dobro izgledala u jednostavnoj letnjoj haljini do iznad kolena, i u starim, iznošenim, poludubokim cipelama.
Vrata od Alenove kuće su bila otvorena, ali je Talina ipak pokucala. Iako je došla bez poziva, nije želela i da nepozvana uđe u kuću.