Izmedju razuma i srca

Otvorila je vrata i izašla. Raširenih ruku pogledala je u nebo. Manuel ju je začuđeno gledao. Delovala je tako nevino i mlado, kao dete koje se raduje prvom snegu.
Naravno da je lepa! Ovu činjenicu primetio je već u prvom susretu s njom. Ali svet je pun lepih žena, pogotovo njegov svet, i to žena koje mu se svojevoljno bacaju u naručje.
Šonja je pošla prema kući, noge su joj tonule u sneg. Kad je čula da je zalupio vratima džipa, okrenula se njemu. Stajao je s prtljagom u oboma rukama: njegov skupi kofer i njena bedna putna torba, koju ima od svoje četrnaeste godine kad je prvi put prespavala kod drugarice.
Delovao je izgubljeno. Iako mu nije videla izraz lica, znala je da mu je neprijatno. Lišen svih ugodnosti, neočekivano se obreo u svetu miljama daleko od luksuza, na koji je navikao. Pansion s pet soba, od kojih dve imaju sopstveno kupatilo… mora da mu je to pravi horor. Pogotovo uz sestru bezobzirnog momka koji želi da iskoristi njegovu sestričinu. Manuel je bio glavni junak u sopstvenoj noćnoj mori. Stajao je kao kip zureći u nju. Šonja se sagnula i uronila je ruke u sneg.
Već sledećeg trenutka grudva ga je pogodila usred mišićavih prsa.
Nije mogla da kaže ko je bio više iznenađen. Ona, zato što se zanela, ili on, zbog činjenice da je prvi put u životu pogođen grudvom snega. Pre nego što je uspeo da reaguje, okrenula se i nastavila je dalje.
Zaslužio je, ubeđivala je sebe. Drzak je i nadmen. Optužio je mog brata i mene da smo pohlepni, a ni pomislio nije da možda greši. Osim toga, naveo ju je na to da posumnja u sebe iako zapravo ništa nije uradila!
Ipak se iz predostrožnosti nije okrenula, jer nije htela da vidi njegovu reakciju.