Meri je osetila njegov uzbudljivi miris. Iako je pokušavala da se usredsredi na ono što joj je majka govorila, čula je samo razgovor koji se vodio pored nje. Stjuard i njegova koleginica uzalud su pokušavali da ubede muškarca u nešto.
– Ne – upravo je odbrusio stjuardesi. – Taj problem treba da se reši čim poletimo, i to kako meni odgovara!
Imao je dubok glas i govorio je s akcentom za koji Meri nije mogla da odredi odakle potiče. Možda je španski, pomislila je, ali nije bila sigurna.
– Još jednom – rekla je stjuardesa putniku – izvinjavamo se za neprijatnosti, gospodine Dos Santos – onda se okrenula prema Meri i mada se učtivo nasmešila, prema njoj nije bila toliko ljubazna kao prema pridošlici. – Morate da isključite telefon, gospođice Henders. Ubrzo polečemo.
– Moram da prekinem, mama. Vidimo se u Los Anđelesu -Meri je isključila telefon odahnuvši. – Ovo je najbolje u letenju -rekla je za sebe.
– Nema ničeg dobrog u letenju – nadovezao se glas njenog suseda dok se avion približavao pisti. – Bar danas nema.
– Žao mi je – nasmešila mu se pre nego što se okrenula prozoru. Možda je čovek usred neke porodične krize, a to je se nimalo ne tiče.
Iznenadila se što je on nastavio da priča. Pogledala ga je.
– Obično rado letim i mnogo putujem, ali danas u biznis klasi nemaju slobodnih mesta.
Nik Dos Santos je primetio da su njegovoj saputnici zasijale oči i nastavio je da je gleda. Očekivao je nekakav saosečajan komentar ili kritiku avionske kompanije. To su bile reakcije na koje je dosad navikao, pa ga je njeno ponašanje iznenadilo.
– Siromah! Moračete ovde, u ekonomskoj klasi da se odreknete luksuza!
– Kao što sam rekao, često putujem. U avionu moram i da radim i da spavam, a to će pod ovakvim okolnostima biti teško. Priznajem da sam tek jutros promenio planove, pa ipak… – učutao je. Smatrao je da je detaljno objasnio zašto je loše raspoložen i time je razgovor bio završen. Nadao se da će sad moći da ćute jedno pored drugog.
– Baš su bezobzirni što nisu čuvali slobodno mesto za slučaj da promenite naum.
Po njenom osmehu zaključio je da ga zadirkuje. Bila je drugačija od ljudi s kojima je najčešće imao posla. Obično su mu se svi obraćali s poštovanjem, a kad je reč o zgodnim mladim ženama, u koje se može ubrojati i njegova saputnica, obično su se bacale na njega.
Bio je naviknut na savršeno našminkane i doterane tamnokose žene ili plavuše. Njegova saputnica bila je crvenokosa. Odeća je ukazivala na prefinjeni ukus. Uz plave pantalone nosila je elegantnu bež bluzu, zakopčanu do grla, a nije imala nimalo šminke na licu. Nik je bacio pogled na njene nokte. Negovani, ali nisu nalakirani. I da, tražio je prsten.
Da motori nisu počeli da bruje, Meri bi možda obratila pažnju na njega i primetila bi osmeh na licu čoveka, koji se retko smeši. Bila mu je osveženje zato što nije pokazala da je njime očarana. Kroz glavu mu je prošlo da je ona lepa žena.
Ali previše je pričala.
Ako opet nešto kaže, ignorisače je. Nije želeo da ga uznemiravaju. Nik nije pričljiv i jedino ga zanima da što više posla uradi i da se odmori do Los Anđelesa. Sklopio je oči kad je avio poleteo. Odspavače, a onda će uključiti laptop.
Dok se avion podizao, uzdisala je. Nik ju je besno pogledao, ali njene oči bile su čvrsto zatvorene. Bilo je fascinantno gledati njen profil. Bila je užasno nervozna i to duboko disanje baš ga je nerviralo. Znači, trpeće to sledećih dvanaest sati… Još jednom će popričati sa stjuardesom. Neko će morati da mu oslobodi mesto u biznis klasi.
Meri je pokušavala da kontroliše disanje. To je učila na kursu protiv straha od letenja. Čvrsto je šakama stezala stolicu. Iznad njene glave nešto je kloparalo dok su poletali.