Čekala je, nervi su joj bili kao strune. Iznenada je čula korake u hodniku… Haris!
Duboko je udahnula. Vrata su se otvorila i iz hodnika se razlilo svetio po podu spavaće sobe. Ajna je prepoznala njegovu senku, bio je sam.
Sad treba da sačeka da se vrata zatvore za njim.
Prestala je da diše. Zalupio je vrata za sobom i znala je da je ovo pravi trenutak. Pre nego što je izašla iz senke još jednom se pomolila za pravdu, za oproštaj, za brzu smrt. pa bila ona Harisova ili njena.
Ali baš u trenutku kad je odlučila da se baci na njega, okrenuo se i pogledi su im se sreli. Ukočila se od sjaja u njegovim tamnim očima, punim života.
A njegov pogled toliko joj je poznat!
Uprkos proteklim godinama, prepoznala ga je i zurila je u njega, nemoćna da se pomeri i diše.
U tom trenutku znala je da joj je sudbina zapečaćena.
Haris ju je uhvatio za ruku. Ajna se u trenutku istrgnuta, pa se spretno okrenula, uhvatila ga je za ramena i oslonivši se stopalom na njegovu butinu, popela mu se na leda pokušavajući da mu pritisne na nos i usta krpu natopljenu hloroformom.
Glasno psujući, uhvatio ju je za zglob. Ponovo je pokušala da se oslobodi, ali ovoga puta nije uspela, čvrsto ju je držao.
Obavila je drugu ruku oko njegovog vrata i snažno stisnula. Zateturao se unazad, a onda su oboje udarili o zid. Udarac je bio takav da joj je izbio vazduh iz pluća.
Ipak, nije ga ispustila obavivši noge oko njegovog struka. Pritisnuo ju je uza zid tako jako da joj je ispala krpa s hloroformom. Ajna je onsovala i nastavila da se bori.
