U današnjem članku priča o jednoj majci i njenoj deci vodi nas kroz izazove, snagu i neočekivane preokrete u životu. Ivana nikada nije bila posebno religiozna, verovala je pre svega u dobrotu ljudi, nauku i medicinske tretmane.
Njena svakodnevica bila je posvećena brizi o ćerki Zorani, koja je imala dijagnozu atrofije mišića, teškoj bolesti koja zahteva mnogo nege i pažnje. Ivana je neumorno tražila načine da joj pomogne — od fizikalnih terapija, različitih rehabilitacionih tretmana do konsultacija sa lekarima i fizijatrima. Međutim, uprkos svim njenim naporima, osećala je da se ne dešavaju značajniji pomaci, kao da se nalazi u začaranom krugu bez izlaza.
- Jednog dana, kada je došla da pokupi Zoranu iz vrtića, dočekala ju je uznemirena vaspitačica koja joj je ispričala da je Zorana za vreme obroka sedela sama u uglu i plakala, nesposobna da jede zbog bolova. Vaspitačica je molila Ivanu da razmisli o dodatnoj pomoći, nečemu što bi omogućilo Zorani da bolje funkcioniše u svakodnevnom životu. Taj trenutak za Ivanu je bio težak — osećaj nemoći, besa i tuge ispunio joj je srce. Bez reči je zgrabila ćerkinu ruku i krenula dalje, vođena samo jednom idejom koju joj je nedavno prenela prijateljica — da potraži pomoć u manastiru, kod oca Jovanovića, koji je poznat kao prozorljiv i duhovno moćan.
Do tada je Ivana takve stvari uzimala sa rezervom. Nije verovala u čuda niti u religijska rešenja. Ipak, tog dana, iscrpljena i bez nade, odlučila je da pokuša i to. Tako su majka i ćerka krenule na put ka manastiru Prevlaka u Crnoj Gori, poznatom kao Ostrvo cveća. Odmah po dolasku, Ivana je osetila da je nešto drugačije — vazduh je bio čist i blagotvoran, spoj mirisa mora i tamjana stvarao je atmosferu koju nije mogla lako da objasni, ali je osećala unutrašnji mir koji je dugo tražila.
Dok su prilazile manastiru, drvena vrata su se otvorila, a na njima se pojavio monah sa blagim i prodornim pogledom, koji je, kao da ih je poznavao, rekao samo: „Sačekajte me tu.“ Ivana je ostala nepomična, preplavljena neobičnim mirom i ne znajući šta da očekuje. Kada je liturgija završena, monah — kasnije saznala da je to arhimandrit Jovanović — prišao joj je i tiho izgovorio samo dve reči koje su joj promenile život: „Krsti Zoranu.“
Taj trenutak postao je prelomna tačka za Ivanu. Shvatila je da više ne može odlagati, te je dve nedelje kasnije Zorana krštena. Nakon tog događaja, počele su se dešavati male, ali značajne promene koje su pokazivale da je verovanje i nada počelo da donosi plodove. Nije bilo naglih čuda, ali su dani donosili tihe pobede. Zorana je postajala emotivno stabilnija, njene reakcije su se smirivale, počela je da se povezuje sa drugom decom i pokazivala je interesovanje za knjige, slike i igru. Ivana je osetila kako se menja i njena sopstvena snaga — sada je imala veru u to da će sve biti bolje.
- Ivana je iskreno izjavila da je ključ bio u tome što se oslobodila straha i počela da veruje u proces. Prestala je da očekuje najgore i prihvatila da je potrebno strpljenje, puno ljubavi i vera u Boga, kao i zahvalnost za svaki, makar i najmanji, napredak. Ova promena pristupa promenila je njihov život.
Prošle godine, uprkos pesimističnim prognozama lekara, Zorana je upisala prvi razred u redovnu školu. Uspešno je prošla sve testove i pokazala zavidnu samostalnost. Čak je pohađala časove fizičkog bez velikih poteškoća. Problemi nisu nestali, ali su postali deo života koji su majka i ćerka prihvatile sa razumevanjem i podrškom. Ivana je danas majka koja veruje u svoju ćerku, koja je tu da je podrži i ohrabri kada god joj je potrebno.
Ivana danas sa osmehom, ali i setom, priseća se onog dana kada je, nemoćna i ranjena, krenula ka manastiru sa svojom ćerkom. Zahvalna je na podršci trojice ključnih faktora u tom procesu — pre svega Bogu, zatim ocu Jovanoviću, čije su reči bile svetionik nade, i na kraju prijateljici koja ju je nagovorila da se otvori i potraži pomoć na mestu gde to nije očekivala.
Za Ivanu i Zoranu, manastir Prevlaka nije samo mesto molitve i tišine. On je postao simbol nove nade, unutrašnjeg mira i vere koja ih je vodila kroz najmračnije trenutke. Njihova priča podseća nas koliko je ponekad potrebno da se prepustimo nečemu što ne razumemo u potpunosti, ali što može doneti neizmernu snagu i nadu. Uprkos svemu što život donosi, vera u bolje sutra i ljubav prema bližnjima ostaju ključni stubovi na kojima se grade najvažniji životni preokreti.