Zavodjenje

Edvard Sejzberi zastade na izlazu iz parka. Presela mu je šetnja. Sve vreme ove dve otmene devojke, rodjake njegovih prijatelja
izazivale su ga kako je neosvojiv, jer se cuva za neku carobnu, prelepu nepoznatu devojku.
Znao je on šta to znaci, bile su ljubomorne. Obe su bile lepe i bogate, ali on se nije žurio.
Možda je zaista cekao neku posebnu?
– Gde je vaša kocija? – upita ih on.
– Eno je, malo niže. Hocete sa nama? – opet ga jedna od njih pogleda ispod oka. Svidjao joj se Sejzberi. Ali, na žalost, bio je tvrd orah.
Nikako nije uspevala da ga navede da se zaljubi u nju, pa je pomalo pocela da gubi živce i pecka ga.
– Meni se cini da je on upravo ugledao ženu svog života i da nece s nama – odvrati njena prijateljica podsmešljivo.
Svi se nasmejaše, jer je upravo ispred njih stajala devojka, ruku punih kutija, sa kojima je jedva izlazila na kraj. Malo staromodni šešir
i kroj kaputa govorili su da nije iz krugova koji strogo paze na najnovije trendove. U tom momentu dunu vetar i šešir joj se nakrivi na
glavi. Kutije poceše da padaju, a Sejzberi pogleda podsmešljiva lica svojih prijatelja i pomalo izazovno pridje devojci. E, kad ga vec
izazivaju, bar da imaju razlog za to.
– Oprostite, treba li vam pomoc? – upita galantno svojim najprijatnijim glasom pružajuci joj kutije. Preko njene sagnute glave
vide svoje prijatelje kako ga posmatraju uz kikot i došaptavanje. Odjednom požele da je devojka najlepša koja postoji, bez obzira na
njenu staromodnu haljinu.
Ona podiže pogled. Bilo je to prijatno, ali sasvim obicno lice. On kavaljerskim naklonom prikri razocaranje. Kako bi voleo da je neka fatalna lepotica, svima bi zapušio usta.