U zadimljenom, zamračenom salonu u plemićkom zamku negde u Francuskoj sedelo je desetak muškaraca za kartaškim stolom. Grof Fersen bio je u centru pažnje.
– I, šta kažeš, Solijen nije mogao da ti vrati dug? – nasmeja se jedan od učesnika kartaške partije, dobro obučen i nakićen, kao i njegovi prijatelji.
– Na žalost, Solijen je nedavno imao malu nezgodu. Povredio je ruku, pa nije stigao da sakupi novca za povraćaj duga – zadovoljno se nasmeja grof Fersen, jedan od gostiju, debeljko opasno zacrvenjenog lica, što od pića, što od svakodnevne obilne hrane.
-Što znači…? – nasmejaše se i njegovi prijatelji namigujući mu.
On se obliznu pre nego što je odgovorio.
-Pa… Veoma mi je žao što g. Solijen nije imao da mi vrati dug. Ali ceniću ako se do nedelje dogovorimo na neki drugi način – naglasi on.
Svi su znali da taj drugi način obuhvata Solijenovu ćerku Sofi, kojom je Fersen, nekim čudom, bio odnedavno opsednut. Jedino niko nije znao kako sitni, osiromašeni plemić kao što je Solijen tako uporno odbija jednog od najmoćnijih i najbogatijih prosaca u kraju, kakav je Fersen. Ali, izgleda da je toj priči došao kraj. Već su se pomalo i zamorili od njegove opsednutosti tom devojčicom.
Solijenovi su bili sitno seosko plemstvo, a ni Sofi nije po njima bila neka naročita lepotica da se oko nje diže tolika prašina. Da ju je uzeo za ljubavnicu, do sada bi je se već zasitio i zaboravio na nju,razmišljali su sa dosadom. Valjda će se sada malo smiriti, kada konačno ima priliku da je dobije.
Počeo je već da ih nervira pričama i planovima vezanim za nju.
Ali pre nego što je počeo da prijateljima naznačava kakve će uslove tražiti od njenog oca umesto duga, vrata se otvoriše i u kockarsku prostoriju udje nekoliko mladjih muškaraca. Medju njima je naročito bio upadljiv grof Arman Tremenjan. Bio je to mladić izrazito crne kose i očiju na bledom licu. Njegov divlji, grozničavi pogled predje skoro neprijateljski po salonu. Svi se utišaše. Mladi grof već se pročuo po hirovitom i drskom ponašanju za ova tri meseca od kada se, posle dosta pustolovnog života, kako se pričalo, vratio na svoje imanje.
– Dobar dan svima – pozdravi on glasno ali ne naročito ljubazno i predje skupljenim očima po prostoriji, zaustavljajući se na grupi za kartaškim stolom.
Napetost prostruja vazduhom.
