Fransoa Kotijon ustade iz naslonjače i podje joj u susret. Ona zastade na sred sobe. Nije želela da mu pridje bliže. On joj se galantno i izveštačeno pokloni, kako je to ovde bilo u modi. Glatko izbrijan, namirisan i nakindjuren, bio je ugladjeni dvoranin od glave do pete. Samo je ona znala šta se krije iza te zavodljive maske. Mrzela je pretvaranje kojem je morala da se priključi od kada je došla ovde. Bila je pribrana. Neće mu dozvoliti da sa njenog lica vidi ni delić onoga što oseća ili joj prolazi kroz glavu.
– Zvali ste me, ekselencijo – odgovorila je zvanično.
Kotijonove hladne oči skupiše se dok je na lice ponovo navlačio lažni osmeh. Oduvek ga je nervirao prezir koji nije krila prema njemu. I koji je on uporno pokušavao da uništi. I sa njim i njenu volju. Njenu slobodu. Osmehnuo se i njegove staklaste oči odmeriše je od glave do pete. Prokletstvo. Izgledala je bolje nego ikad. Tešio se da ni on ne izgleda loše. Znao je da nije neki lepotan, ali ovde na dvoru to nije bilo najvažnije. Njegov položaj donosio mu je više uspeha kod žena nego da je bio najlepši i najzgodniji na svetu. Mogao je da ima koju god je hteo. Sem ove, koju je oduvek želeo. Izmicala mu je, kako god da joj se približio. Sila tu nije bila od pomoći.
– Madam Meriten, kako ste samo zvanični. A nekada ste za mene bili samo Matilda. Draga, mala Matilda. Kako ste tada bili slatki. Koliko je prošlo? Ne mogu da verujem da je to bilo pre samo četiri godine. A koliko se samo stvari izdešavalo od tada…
