U današnjem članku donosi se životna priča žene čiji karakter i snaga osvajaju svakog ko je upozna Šahze Rešić, stanovnice sela Repuh kod Živinica. Njen život je satkan od borbe, istrajnosti i nepokolebljive ljubavi prema porodici, ali i odlučnosti da nikada ne ćuti pred nepravdom.
Šahza je poznata po svom borbenom duhu. Ceo kraj zna da je ona žena koja ne dopušta da iko omalovažava ni nju ni njenog muža, sa kojim je provela više od četiri decenije u braku. Iako ljubav između njih nije bila trenuta, kako sama priznaje, vremenom se razvila i ojačala. “U početku ga nisam volela,” iskreno priča Šahza. “Majka mi je rekla da se udam za njega, a ja nisam htela. Svašta sam mu govorila, samo da ode. Ali on nije otišao. Ostao je i za tri meseca smo se venčali.”
- Iako danas imaju unuke koje su već zasnovale svoje porodice, Šahza se seća kako je bilo kada se preselila u muževu kuću. Tamo su živeli svekar i svekrva, roditelji devetoro dece. “Žensko se tu nije poštovalo,” naglašava ona, prisećajući se kako je kao jedinica, odrasla u Sloveniji gde joj je otac radio, došla u jednu sasvim drugačiju sredinu. “Tata me tamo upisao na karate. Imala sam četiri pojasa. Volela sam borbu. Duša mi se ispuni kada izudaram muškarca koji misli da može da me ponižava.”
Ta borbena priroda posebno se ispoljila kada je prvi put videla svog svekra kako zlostavlja svoju ženu. Taj trenutak zauvek joj je ostao urezan u sećanju. Dok su radili u polju, čula je jauke. “Pitam muža šta se dešava, a on kaže ‘mlati ćaća mater’.” Bez razmišljanja je potrčala kući, i zatekla jezivu scenu. Njena reakcija bila je munjevita – zgrabila je svekra i počela da ga udara. “Pitala sam ga: ‘Hoćeš li je više ikad tući?’ Rekao je da neće, samo da ga pustim.”
- Kasnije je svekar otrčao kod njenog muža i tražio da je “vodi iz kuće”, a muž mu je odgovorio: “To je moja žena. Rekao sam vam da se sa njom ne zafrkavate.”Međutim, ni to nije bilo poslednji put da je morala da se brani. Seća se jedne situacije kada je sama spremala hranu za dvanaestoro žetelaca i pazila decu od muževljevih rođaka. U žurbi nije stigla da završi sve na vreme. Svekar je došao po hranu i počeo da je vređa, zgrabivši je za kosu. “Rekao je da sam tu došla da se kinđurišem. Okrenula sam se i opet ga izbacila kroz prozor. Svekrva je dotrčala, a ja joj rekla da mu poruči da me nikad više ne dodirne.
Uprkos svom temperamentnom karakteru, Šahza ne voli psovke niti ružne reči. Ona ima jasan kodeks ponašanja, i ne toleriše ni verbalno ni fizičko nasilje – ni nad sobom, ni nad drugima. “Ne volim kad neko nešto ružno govori. To mi dušu para.”
Danas, posle 42 godine braka, sa ponosom govori o svom mužu i njihovom zajedničkom životu. “Volim ga, naravno da ga volim. S njim imam petoro dece. I niko ga ne sme dirnuti.” Iako njihova priča nije počela kao bajka, danas je njihova ljubav očigledna, duboka i neuništiva. Njihov odnos nije zasnovan na rečima, već na delima, na godinama provedenim zajedno, na zajedničkim borbama i pobedama.
Priča Šahze Rešić je svedočanstvo o snazi žene koja je naučila da se bori, da se zauzme za sebe, ali i da voli snažno i bezuslovno. Njena hrabrost, energija i nepokolebljivost ostavljaju snažan utisak. Ona je primer kako žena, čak i u najtežim uslovima, može biti stub porodice, zaštitnik pravde i oličenje časti.