Jedna od dirljivih i gotovo nevjerovatnih sudbina je priča o Harisu Pućurici dječaku pronađenom u zagrljaju divljih vukova, čiji je život ispunjen tajnama, borbom i nemilosrdnim izazovima.
Neverovatna i potresna priča o Harisu Pućurici gotovo da je pala u zaborav usred ratnih užasa i haosa koji su potresali prostor nekadašnje Jugoslavije. Da nije bilo slučajne sudbine i hrabrog vaspitača Dragana Rolovića, koji je jednoga dana ispričao ovu dirljivu priču pozorišnoj rediteljki Ani Tomović, koja je tada radila s decom u jednom zavodu, verovatno bismo danas malo znali o ovom dečaku sa neobičnim životnim putem.
- Ana je potom ovu inspirativnu priču prenela svom suprugu, reditelju Vuku Ršumoviću, koji je toliko bio dirnut sudbinom Harisa Pućurice da je odlučio da na osnovu nje snimi film. Film pod nazivom „Ničije dete“ premijerno je prikazan na prestižnom Filmskom festivalu u Veneciji, gde je osvojio ne samo srca publike već i tri značajne nagrade, potvrđujući koliko duboko dirljiva i univerzalna može biti Harisova priča.
Sve je počelo negde na tromeđi Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Srbije, tokom osamdesetih godina prošlog veka, tačnije 1988. godine. Tog hladnog dana, grupa lovaca naišla je na prizor koji ih je zatekao i dirnuo — dečaka koji se kretao po šumi četvoronoške, okružen čoporom vukova. Lovci su uspeli da ubiju vukove i spasu dečaka, ali tada niko nije znao ko je on, odakle dolazi, niti čije je dete. Dečak je bio prekriven ranama i ogrebotinama, neuhranjen, modar, gotovo nemoguć za komunikaciju jer nije znao da govori. U znak sećanja na nepoznatog spasitelja i šumske prijatelje, dali su mu ime Haris Pućurica.
Haris je zatim smešten u Centralno prihvatilište za decu i omladinu u Beogradu, gde je proveo nekoliko godina, do 1992. godine, kada je došla naredba da se sva deca vrate u centre iz kojih su prvobitno dovedena. Haris je tada vraćen u Bosnu i Hercegovinu, ali njegovo poreklo ostalo je misterija bez odgovora. Postoji mnogo teorija o tome šta se zapravo dogodilo pre nego što su ga pronašli: možda se odlutao u šumu od svojih roditelja, možda su ga mesecima tražili, a možda je bio ostavljeno ili napušteno dete, ili je možda preživeo neku nesreću u kojoj su njegovi roditelji stradali, a on ostao sam u divljini. Ali jedno je sigurno — niko ga nikada nije potražio niti se vratio da ga pronađe.
Sve što znamo o njegovom životu odnosi se samo na period od trenutka kada je pronađen do njegovog odlaska iz prihvatilišta četiri godine kasnije. Ime koje mu je dato, simbolično je označilo njegovu pripadnost naciji i veri, iako je on bio detinjstvo bez korena i bez pravog identiteta.
- Socijalizacija u prihvatilištu bila je izuzetno teška za Harisa. Iako nije pokazivao strah od ljudi, bio je potpuno neupućen u osnovne stvari koje većina dece usvaja prirodno — tehnologiju, higijenu, pravila ponašanja. U početku je odbijao da jede kuvanu hranu, često je jeo sa poda ili čak iz kante za smeće. Njegove higijenske navike bile su gotovo nepostojeće, a često su ga pronalazili u čučećem položaju ispod stola, izolovanog od sveta.
Dragan Rolović, Harisov vaspitač, priseća se tog vremena sa posebnom tugom i toplinom: „Sve mu je bilo novo i nepoznato. Toliko dece, velika zgrada, svi su mu nešto govorili i pokazivali… Na početku nije spavao na krevetu, već na stolici ili ispod stola u dnevnom boravku. Trebalo je mnogo vremena da se navikne da leži i spava kao i ostala deca.“
Još jedna anegdota koju Rolović često prepričava je ona o prvom susretu Harisa sa televizorom. „Bila je to zaista tragikomična scena — toliko se uplašio da smo ga morali izvlačiti za noge ispod kreveta,“ kaže Dragan. Naučiti ga osnovama higijene bilo je pravo iskušenje. „Nije znao šta je česma, morali smo da ga učimo kako da je koristi, kako se kupa i seče nokte. Opirao se tome dugo vremena,“ priseća se vaspitač.
Uprkos svim teškoćama, Haris je pokazivao veliku vezanost za stvari koje bi dobio — čuvao ih je kao najveće blago, bilo da je to četkica za zube ili kliker. Fascinirale su ga sitnice poput pasa. Jedna od nezaboravnih scena desila se kada je u dvorište prihvatilišta ušao rotvajler, a dok su se ostala deca razbežala od straha, Haris mu je prišao, nežno ga uhvatio za ogrlicu i doveo vaspitaču u kancelariju, a pas je mirno stajao kraj njega kao da ga poznaje ceo život.
- Harisa je odlikovalo i specifično fizičko stanje: bio je neuhranjen, sa vidljivim ranama po telu, hroničnom upalom sinusa i bledunjavom puti. Njegov hod bio je trapav jer nije znao da hoda u cipelama, ali je naučio, korak po korak.
Iako nije mogao govoriti, vrlo brzo je počeo da usvaja reči i osnovne pojmove zahvaljujući pažnji i pomoći drugih dece u domu, koja su ga štitila i naučila mnogim stvarima — od držanja olovke do pranja zuba i kupanja. Najbliži mu je bio dečak Žile, koji je preuzeo ulogu Harisovog pratioca i zaštitnika, iako je sam bio poznat po manipulativnim ponašanjima. Njihovo prijateljstvo bilo je prava svetla tačka u teškom životu Harisa.
Vaspitači su Harisa posebno volele jer su videli njegov napredak — od deteta izgubljenog u svetu do deteta koje je usvojilo osnovne životne navike, koje traži nežnost i pažnju, baš kao i svako drugo dete.
Nažalost, Harisova priča se tragično završava — vraćen je tamo gde je pronađen, u divljinu šume, kao da je i dalje deo prirode kojoj je pripadao. Imao je tada svega 17 godina i nikada se više nije vratio. Prema nekim verzijama, život mu je okončan slučajnim metkom, dok druge pričaju da možda i danas luta šumama, plešući sa vukovima — dečak čiji su vukovi bili ljudi, a ljudi vukovi.
Ova potresna priča izazvala je talas komentara i emocija širom javnosti: neki tvrde da je bolje što su lovci spasili i njega i vukove, dok drugi osuđuju ljudsku surovost, smatrajući da je Haris zaslužio život u toplini porodice, a ne u hladnoj divljini. Mnogi su istakli da je način na koji je tretiran kao životinja, a potom vraćen u šumu, pravi simbol ljudske nepravde i nemara.
Ova priča ostaje trajni podsetnik na sudbine koje su skrivene iza statistika i ratnih izveštaja, na decu koja su izgubila sve, ali su ipak nekako uspela da ostanu živa, makar u sećanjima onih koji su ih poznavali.