Deset vanserijski lepih i doteranih devojaka sedelo je u kancelariji
sekretarice predsednika avio-kompanije »Air-Pacifik«. Predstavljale su
prizor koji bi svakog muškarca naveo da ustukne ushićeno i položi svoje
oružje pred njihovom besprekornom lepotom. Ipak, kada je Čens Kalahan
ušao u tu kancelariju, demonstrirao je zavidnu ravnodušnost na toliki broj
privlačnih žena, koncentrisanih na jednom mestu. Prešao je dužinu
kancelarije u nekoliko lakih koraka, promrmljavši tek polurazgovetni
pozdrav i bacivši nehajan pogled na sekretaricu, počastivši je dodatnim
klimanjem glave.
Devojke su ostale uskraćene za Čensovo ushićenje, ali su zato one same
postale primetno uznemirene suočenjem sa njegovom impresivnom
pojavom. Razmenile su saučesničke poglede, koji su odavali njihovu
istomišljenost po pitanju Čensovog izgleda. Svaka od njih se ponadala da će
upravo on obaviti završne razgovore sa kandidatkinjama za mesto
stjuardese. Želele su da ostvare lični kontakt sa njim i nametnu mu se svojim
personalnim i profesionalnim kvalitetima.
Blago komešanje devojaka prekinula je zvonjava interfona na stolu za
kojim je sedela sekretarica, Maraja Klark. Ona je užurbano odgovorila na
poziv, nakon čega je ustala i otišla u kancelariju iza čijih vrata je nestao Čens
Kalahan.
Zatekla ga je u razgovoru sa njegovim ocem, Robertom Kalahanom,
predsednikom kompanije »Air-Pacifik«. Bilo je to retka prilika za oca i sina
da sede zajedno u kancelariji, rešavajući administrativne probleme. Njihovo
pravo mesto se nalazilo za komandama aviona, na nebeskom plavetnilu, s
obzirom da su obojica bili aktivni piloti.
– Maraja… – oslovio je Robert sekretaricu, izrazito mladu i ljupku devojku.
– Da li su sve kandidatkinje pristigle? Trebalo bi da ih bude jedanaest, zar
ne?
– Trenutno je prisutno deset kandidatkinja – objasnila je Maraja, bacivši brz
pogled na zidni sat.
– Premašili smo početak intervjua za čitavih deset minuta – Robert je
nervozno premeštao prijave sa jedne gomile na drugu.
– Gde li sam zaturio fotografiju izvesne Dajane Holidej?
– To je ona devojka za koju si mi rekao da ima najbolje karakteristike? –
upitao je Čens, pre nego što je ispio punu čašu mineralne vode.
– Da. Evo, pročitaj njen dosije. Da-jana Holidej je cura koja nam je po-
trebna. Siguran sam da ćeš i sam steći takav utisak.
-Da vidimo…
– Čens se udobnije zavalio u fotelju i otvorio dosije.
– 28 godina… Radila kao stjuardesa u najvećim svetskim kompanijama…
Govori tečno francuski, nemački i italijanski jezik… Odličan plivač… Savr-
šeno zdravlje… – zatvorio je dosije i bacio ga na sto.
– Pravi ženski Supermen, nema šta…
– Osećam lija to ironiju u tvom glasu, Čens? – Robert je podozrivo
pogledao u svog sina. – Ne veruješ da su podaci te devojke tačni?
– Kroz ovu kancelariju je od njenog osnivanja promarširalo nekoliko
hiljada potencijalnih stjuardesa. Sve one su u prijavama pisale bajke o sebi,
da bi se kasnije ispostavilo kako su pre-terivale u samohvalisanju.
– Nemoj da zaboraviš daje ovih jedanaest devojaka prošlo sve testove i da
predstavljaju uži izbor od stotinu kandidatkinja, koliko se prijavilo na naš
konkurs. Dajana Holidej ima ubedljivo najbolje rezultate na testovima, a
odgovori na upitniku su joj zadivljujući. Jedina među svim prijavljenim
kandidatkinjama ima radnog iskustva kao stjuardesa – Robert je pokazao
kažiprstom na dosije, kojeg je Čens još uvek držao u ruci. – Gospođica
Holidej je priložila i izvrsne preporuke prethodnog poslodavca,
predsednika kompanije ,,ATF”. Sigurno ćeš ih pronaći u dosijeu.
– Pazi, oče, nemoj pogrešno da me shvatiš – Čens je bacio fasciklu na sto.
– Ako ta Dajana zaista tečno govori ova tri evropska jezika, plus engleski
kao maternji, i ako pritom izgleda pristojno, ne vidim nikakvu smetnju na-
meti daje primimo na posao.
– Oh, gospođica Holidej izgleda upravo fantastično. Ali…
– Robert je iznova krenuo da prevrće svoje papire, među kojima se
očigledno nije najbolje snalazio. – Gde li je ta fotografija? Sećam se
devojčinog lika… Prava je lepotica i prirodna plavuša, ako smem da
zaključim…