Idemo na porodično putovanje u Španiju na 8 dana sa naše dvoje dece (12 i 14 godina). Moja pastorka, koja ima 15 godina, počela je da se pakuje, ali sam joj rekla: „Treba da ostaneš da zalivaš moje biljke. Platiću ti!
Moj muž je ćutao; zna koliko volim i brinem o svojim biljkama. Takođe zna da nema nikog drugog ko bi mogao da ih zaliva. Moja majka je opcija, ali je starija i živi 50 minuta daleko, i nema smisla da dolazi svaki dan samo zbog biljaka.
Zato je pastorka ostala. Dogovor je bio jednostavan: platiću joj 30 dolara dnevno da zaliva biljke.
Ali čim smo stigli u hotel u Španiji, dobila sam šokantan poziv. Moja majka mi je rekla da se kamion pojavio ispred njene kuće i da radnici istovaraju sve moje biljke tamo.
Bila sam zatečena. Kad sam se okrenula mužu tražeći objašnjenje, saznala sam da je on to organizovao. Rekao je: „Ovo je da te podsetim da tvoje biljke nisu važnije od moje ćerke. Ne želim ih više u svojoj kući.“
Zatim je dodao: „A ako misliš da ne možeš da živiš bez njih, možda bi trebalo i ti da se preseliš kod svoje majke.“
U trenutku sam se sledila. Naš odmor je bio uništen.
Da, kuća jeste njegova, ali ja sam mu žena i imam pravo da tu živim.
Nisam bila nepravedna prema njegovoj ćerki — čak sam joj nudila novac da se brine o biljkama.
Da li je zaista u redu da me ovako tretira
Pozdrav,
Reena