U današnjem članku vam pišemo na temu jednog neobičnog i malo poznatog običaja kod Vlaha crne svadbe. Radi se o ritualu koji je kroz vreme izazivao veliku pažnju javnosti, a često se u medijima opisuje kao jeziv ili morbidan.
Ipak, iza njega se krije duboko ukorenjena tradicija i način na koji zajednica izražava tugu, poštovanje i povezanost sa preminulim.Crna svadba se organizuje kada iznenada umre mladić ili devojka koji nisu stigli da stupe u brak. Tada porodica preminulog može odlučiti da mu priredi simbolično venčanje – obred koji se nekada obavljao odmah na dan sahrane, a češće nakon nje. Ideja je da pokojnik dobije brak koji mu je bio uskraćen u životu. Ako je imao verenicu ili verenika, oni bi učestvovali u obredu i ostali u simboličnom „braku“ s pokojnikom godinu dana. Tokom tog perioda nisu smeli da uđu u novu vezu, jer bi se to shvatilo kao neverstvo. Ako partner to nije želeo, ulogu bi preuzimali bliski prijatelji ili rodbina.
- Sam obred nije imao uvek isti oblik. Negde se svodio na odlazak do groba, dok je u drugim slučajevima izgledao kao prava svadba – mlada u venčanici, svatovi, muzika, povorka. Razlika je bila u atmosferi: umesto veselja čuli su se jecaji i naricanje. Time su Vlasi izražavali ne samo bol zbog gubitka mladog života, već i uverenje da kroz simboličan brak održavaju vezu između sveta živih i mrtvih.
Ovaj običaj imao je i svoju završnicu – takozvano raskidanje crne svadbe. Etnolog Aleksandar Repedžić imao je priliku da tome prisustvuje još kao student, 2004. godine, u selu Rašanac kod Petrovca na Mlavi. On opisuje kako je porodica priredila raskid u čast mladića koji se godinu dana ranije utopio. Kapija kuće bila je okićena cvećem kao za veselje, ali je u vazduhu vladala teška tuga. Devojka koja je pristala da „bude žena“ pokojniku godinu dana živela je u simboličnoj vernosti, a raskidom crne svadbe oslobađala se te obaveze i mogla da nastavi svoj život.
Repedžić svedoči da je povorka ličila na svadbenu: barjaktar, mlada, muzičari, svatovi, rodbina i meštani krenuli su ka groblju. Umesto povika i smeha, čuli su se plač i tužne melodije trube. Kada je barjak položen na spomenik i polomljen, obred je završen. Potom je usledila pomana, a zatim i kolo koje je baka pokojnika okadila kandilom. Kada je muzika utihnula, proglašeno je da je crna svadba raskinuta.
Ono što ovaj etnolog posebno ističe jeste da je ceo obred bio ispunjen snažnim emocijama i ljubavlju porodice prema pokojniku. Uprkos bolu, svaka sitnica bila je pažljivo pripremljena, svaka reč namenjena sećanju. On je naglasio i da mnogi mediji kasnije neprecizno ili senzacionalistički pišu o ovom običaju, pripisujući mu elemente kojih zapravo nema. Time, kako kaže, čine nepravdu jednoj kulturi i narodu koji svoje običaje doživljava kao deo identiteta.
Crna svadba, kada se posmatra bez predrasuda, jeste deo nematerijalnog kulturnog nasleđa Vlaha. Ona nije jedini primer u svetskoj istoriji: slični rituali venčavanja sa pokojnicima postojali su u Rimskom carstvu, a na pomen nailazimo i u antičkim mitovima. Orfej, na primer, pokušava pesmom da vrati svoju Euridiku iz sveta mrtvih, što pokazuje da je ideja o vezi između života i smrti duboko ukorenjena u ljudskoj potrebi za očuvanjem ljubavi i sećanja.
Danas je ovakav običaj gotovo nestao. Promene u društvu, ekonomski i politički faktori, kao i modernizacija, doprineli su njegovom gašenju. Jezik i stari obredi sve više blede, a s njima i deo kulturnog nasleđa. Upravo zato su svedočenja poput Repedžićevog dragocena – podsećaju nas na to da iza senzacionalnih naslova stoje stvarne emocije, bol i ljubav jedne zajednice prema svojim pokojnicima.
Crna svadba, iako danas retko viđena, ostaje snažan simbol tuge i poštovanja. Ona nije ni bizarna ni jeziva u svom izvornom značenju – ona je izraz ljudske potrebe da se smrt prevaziđe, makar kroz ritual i simboliku