U današnjem članku govorimo o jednoj ženi koja se, nakon godina posvećenosti tuđim potrebama, po prvi put suočava sa vlastitim životom i onim što je ostalo od nje same.
- Dok sedi na terasi apartmana u Lefkadi, okružena mirisima borova i plavetnilom mora, u njoj se odvija prava emocionalna bura. Nije joj to prvo letovanje u životu, ali jeste prvo koje je sebi dozvolila – bez osećaja krivice.Ipak, tišina u kojoj sedi nije oslobođena glasova iznutra. Čuje pitanja koja joj drugi neprestano postavljaju, ali i ona koja sama sebi tiho postavlja: “Kako si mogla da ga ostaviš?”, “Gde ti je savest?” Te reči odjekuju jače od bilo kojeg šuma mora.
Ona ima 52 godine, a njen muž 59. Njihov zajednički život je iz temelja promenjen kada je pre tri godine on doživeo moždani udar. Od tog trenutka više nije bio isti čovek. Nestalo je sve ono što je činilo njih dvoje parom – dodiri, razgovori, prisutnost. Ostala je samo nega. Dani su prolazili u borbi: hranjenje, presvlačenje, okreti, masaže. Ona je postala medicinska sestra, kuvarica, psiholog, asistent. Sve – osim žene.
U toj svakodnevnoj borbi izgubila je sebe. Nestajala je, polako ali sigurno, pokušavajući da očuva makar tragove onoga što je njihov brak nekad bio. I dok su svi gledali u njega, dok su svi postavljali pitanja o njegovom stanju, niko je nije pitao kako je ona. Niko nije video umor, tugu, prazninu.
- Lekovi su postali deo njenog dana – za spavanje, za pritisak, za smirenje. Život je bio neka tuđa koža. Deca daleko, dani slični, vreme izgubljeno.A onda – upoznala je njega. Stefan, mlađi muškarac, pojavio se kao gost kod komšinice. Bio je nežan, pažljiv, tih. Pitao ju je: “Kako si ti?” To jedno jednostavno pitanje za nju je značilo više nego ijedna rečenica koju je u poslednje tri godine čula. Počela je da oseća da postoji. Da je neko vidi.
U početku je osećala stid. Pomisao da se otvara drugome dok joj muž leži nemoćan činila ju je krivom. Ali vremenom je postalo jasno – ona više nije ničija žena. Samo negovateljica. I niko se nije pitao da li i ona ima potrebe, želje, osećanja.Stefan joj nije nudio bajke, niti tražio nešto zauzvrat. Samo je bio tu. Vodili su razgovore, šetali, gledali filmove. Bilo je to prisustvo koje leči – bez dodira, ali sa dubokom emocionalnom blizinom.
Kada joj je predložio da pođe s njim na desetodnevni odmor u Grčku, u njoj su se sudarile sve emocije. Prva misao bila je: Ne mogu. On je kod kuće, nepokretan. Ko će brinuti o njemu? Ali onda je, po prvi put, zastala i udahnula za sebe. Rekla je sebi: “Imaš pravo.”Organizovala je sve. Unajmila je Jovanku, iskusnu negovateljicu, da brine o njenom mužu. Sve je platila, ostavila upute, pripremila. I otišla.
U njenom komšiluku nastala je osuda. Ljudi su je ogovarali, nazivali sebičnom, bezdušnom. Govorili su da žena ne napušta muža, naročito kad mu je najteže. Ali niko nije znao istinu – koliko je ona već dugo napuštena, i koliko je dala sebe, dok se nije gotovo potpuno izgubila.
Ovo putovanje nije bilo bekstvo, već povratak. Povratak sebi. Nije tražila novog partnera, ni novu ljubav. Tražila je samo da je neko pogleda i kaže: “Postojiš.” I za to, veruje, niko nema pravo da je osudi.Njen život se neće magično promeniti kad se vrati kući. Niti će biti lakši. Ali sada zna da ima pravo da živi, da oseća, da ponekad izabere sebe. I više se ne stidi toga. Zaslužila je to pravo – ne zato što je žena, već zato što je čovek.