Ponekad bi čitala novine, ponekad ispisivala nešto u rokovnik, ali je najčešće sedela, udubljena u sopstvene misli. Njenom temperamentu nije bilo svojstveno da bilo kojoj aktivnosti prilazi užurbano, ili da je obavlja rutinski.
Zato joj je bilo važno da započne dan u laganom ritmu, nakon što studiozno isplanira kako će da ga provede.
Amelija je jednom od prednosti bistroa, u ulici Fontejn, smatrala i to što u njega nikada nisu dolazili njoj poznati ljudi. Međutim, jednoga jutra je ugledala poznato lice. Odmah se setila gde je upoznala tog simpatičnog, smeđokosog muškarca, prijatnog lica i veoma zgodnog tela. Zvao se Leandre Fabron, i radio je kao montažer drvene stolarije.
Montirao je balkonska vrata na kući braćnog para Rusel, dok je ona nadgledala sadnju ukrasnog žbunja u njihovom dvorištu. Bernarda i Evelin Rusel su ih upoznali, ali su, njih dvoje, uspeli tek da se rukuju i razmene par kurtoaznih rečenica. Uprkos potrebi da dovrši ispijanje kafe u tišini, Amelija je poželela da je Leandre ugleda, i da joj priđe. Upamtila je kako joj se iskreno osmehnuo, prilikom upoznavanja, i sa kakvom čvrstinom joj je prodrmusao ruku.
Tada ju je zainteresovao. Ali, nije imala priliku da razgovara sa njim, i da ga bolje upozna. Pomalo se ustručavala da sama to inicira, ne znajući da objasni zbog čega.
Leandre je osetio Amelijin uporan pogled na sebi, i okrenuo je glavu ka njoj. Odmah ju je prepoznao i osmehnuo se. činilo se da je bio obradovan tim neočekivanim susretom. Pokretom ruke ju je upitao da li bi bilo u redu da joj priđe. Usne su mu se još više raširile kada je ona saglasno klimnula glavom.
Uzeo je svoju šolju sa kafom, kao i kesu sa pecivom, i prišao joj je. Spustio je sve na sto, a onda joj je pružio ruku.
