Lejnin dolazak na aerodrom u Honoluluu nije se razlikovao od dolaska ostalih turista. Bila bi srećnija da je mogla jednostavno da se izgubi u gomili. Pošto je putovala turističkom klasom, to nije bilo moguće. Dočekale su je tamnopute devojke odevene u saronge jarkih boja. Sa cvetnom ogrlicom oko vrata, Lejni se probijala prema šalteru za informacije.
Bila je užasna gužva i jedva je uspevala da nađe put kroz gomilu. Osećala je nervozu u stomaku. Prvi put posle petnaest godina našla se na tlu Amerike. Obale i zalivi koje je videla iz aviona, nisu u njoj budili osećanje radosti zbog povratka u rodni grad. Naprotiv, susret sa poznatim mestima očekivala je sa strepnjom, koja je sve više rasla.
Očekivala je da će videti Ameriku koju je zapamtila kao sedmogodišnja devojčica. Bila je to slika bele dečje sobe i velikog hrasta pred prozorom. Bio je to zeleni travnjak sa bazenom u kojem su cvetali lokvanji. Ipak, više od svega, ona je pojam Amerike vezivala za čoveka koji je često pred spavanje svojom pričom vodio po afričkim džunglama i svetovima iz bajke. Činilo joj se da je sve to sada strahovito daleko od nje. Proputovala je pola sveta da bi se srela s ocem. Izgledalo je da su od dana kada se razveo od njene majke prošli vekovi.
Lejni se nadala da je adresa koju je pronašla u majčinim spisima zaista prava. Nije znala koliko je bio star papirić na kojem je adresa bila zapisana, kao što nije znala da li kapetan Džejms Sajmons i dalje živi na ostrvu Kvai. Jedini trag je bila ta adresa, zaturena među nekakvim računima. Njena majka se nije dopisivala s njim i ništa nije govorilo u prilog tačnosti te adrese.
Znala je da bi najjednostavnije bilo da piše ocu. Lejni se čitavu nedelju dana predomišljala da li to da učini. Najzad je odustala i odlučila se da ode da ga lično potraži.
