– Šta bi trebalo da uradim da me shvatite ozbiljno…? – mrmljala je polurazgovetno Glorija Salivan, dok je povećoj gomili papira, poslaganoj na stolu, dodavala još jedan skoro otkucan tekst.
Njena sekretarica, Stefani Bolder, samo je nezainteresovano osmotrila prizor oko sebe, svesna da se odgovori od nje i ne očekuju.
Glorija je nastavila da brunda sebi u bradu nešto što je, zahvaljujući cigareti koju je manirom okorelih pušača držala u jednom kraju usana, bilo potpuno nerazumljivo. Nije se ni osvrnula kada je pepeo sa cigarete pao na sto, tačno pored pepeljare koja je već bila dupke ispunjena nedovoljno ugašenim opušcima.
– Šta si rekla? – upitala je sekretarica zevajući, dok se naginjala blago ka stolu svoje šefovice.
– Kažem da mi ne treba ova stresna situacija samo trideset minuta pre zatvaranja lista! Pozovi mi Moniku. Pod hitno!
Sekretarica je otišla, srećna što će ponovo moći da udiše normalan vazduh, umesto onog u Glorijinoj kancelariji, koji je bio potpuno ispunjen nikotinskim dimom. Pomirisala je jedan pramen svoje kose i napravila zgađeno lice. Bila su dovoljno samo dva minuta koja je provela u kancelariji svoje šefovice, da joj kosa i garderoba upiju miris duvana.
Momka Berkli, odlična novinarka, došla je do Glorijine kancelarije, odmah nakon stoje dobila sekretaričino obaveštenje.
– Tražila si me? – provirila je kroz odškrinuta vrata, želeći da izbegne opasno suočavanje sa zadimljenim vazduhom.
Glorija je digla pogled sa fotografija koje je pregledala haotičnom brzinom. – Slušaj Monika, znaš li zašto sam od dnevnih novina prešla na mesečni magazin? – brecnula se, naizgled ljutito.
