Džefri Vinton, ponovila je Hana u sebi stisnuvši šake. Pisac bestselera, koji se bavi seoskim sagama pod ženskim pseudonimom, toliko sladunjavim da se od njih može dobiti šećerna bolest
Osim toga, on je Hetin autor, pa joj nije bilo jasno zašto je pristao na ručak s Luijem i zašto je s njim pričao o budućim projektima.
Hana nije želela da sarađuje s njim. Stresla se od pomisli na jedini susret s bucmastim autorom „Zaljubljenog seoskog kovača” i „Sigurne gostionice” kao i od onoga što se kasnije desilo…
Sve što je pokušavala da potisne poslednjih meseci odjednom se sručilo na nju i bila je kao omamljena. Dok je pokušavala da se pribere, Lui je uspeo da ubedi ostale za stolom da prihvate njegovu ideju. A njoj je preostalo da javi mladoj autorki da ne računa na ugovor. I kao da joj to razočaranje nije bilo dovoljno, bio joj je povreden i ponos, jer se sumnjalo u njene poslovne praćene.
Sigurno da je nehotice pomogla Luiju da ostvari svoj poslovni cilj, jer je odavno želeo da bude glavni redaktor za sva izdanja njihove kuće.
Posle tog sastanka Hani je ponestalo samopouzdanja i za susret s Montgomerijevima.
Pogled joj je pao na putnu torbu u uglu kancelarije. U njoj su bile farmerke i čizme, nova haljina i ručno ukrašeni srebrni ram, namenjen kao poklon slavljenici.
Nakratko je pomislila da bi možda bolje bilo da opravda svoj izostanak nekakvim misterioznim virusom, ali se predomislila.
Pred Alanom se morala pretvarati da je sve u redu, pre svega zbog potencijalne zajedničke budućnosti u slučaju da se simpatija pretvori u ljubav.
Spor početak, koji vodi srećnom kraju, tako treba da bude i tako je htela, a ne jednu strasnu noć, zbog koje će se mesecima kajati i koju će morati da potisne, kao i sve uspomene, dok ih konačno ne zaboravi… A taj dan će sigurno doći, tešila je sebe. Mora.
