Nije volela da kasni, ali nije bila jedini krivac. Njena starija sestra je zaista imala problema sa svojom ćerkom Kloe. Iako su se brzo sporazumele i napravile plan koji bi pomogao rešenju porodičnog problema, Grejs nije stigla na vreme da se spremi. Samo je u prolazu pokupila svoje stvari i pozvala taksi, koji je na nesreću jedva uspela da dobije. Možda je trebalo da ide svojim kolima, ali bila je previše rastrojena.
Kad je stigla do velikih matiranih vrata od stakla koja su vodila u salu za konferencije bila je sva zadihana. Moderna košulja se lepila uz njeno telo i otkrivala tragove znoja nastale od žurbe. Nije bio njen običaj, ali je, ipak, zakasnila na redovni sastanak Udruženja sekretarica Memfisa. Članice koje su imale nekih problema na poslu ili sa poslodavcima, kao i one koje su htele savete ili jednostavno da se druže, su imale redovan termin petkom uveče. Iako je Grejs tu ideju sa sastancima smatrala nepotrebnom i suvišnom, pokazalao se, tokom dve godine da su ti sastanci veoma značajni i posećeni. Veliki broj pripadnica Udruženja je redovno i rado dolazio svakog petka uveče. Neretko su se ti sastanci pretvarali u druženja koja su trajala do kasno u noć ili se završavala u restoranima.
– Izvinjavam se što kasnim – pozdravila je Grejs prisutne sa vrata. Sa žaljenjem je slegla ramenima, iako niko nije primetio njen dolazak i požurila do slobodnog mesta na čelu velikog ovalnog stola. Njena prijateljica Sandra Murdok joj je namignula i poslala značajan pogled u pravcu tridesetak prisutnih žena i nekolicine muškaraca u sali koji su živo raspravljali.
– Pogledaj ih samo – Sandra se poverljivo primakla i široko se osmehnula. – Svaki put kada je diskusija ovakva… Tako sam ponosna na nas dve – odmahivala je glavom kao u neverici.
Grejs je napravila sličan pokret glavom. Imale su razloga za nevericu, ali i da budu ponosne. Sve je počelo kao šala, a pretvorila se u poslovni uspeh.
Grejs i Sandra su se upoznale dok su radile kao sekretarice u velikoj banci. Delile su mišljenje da nisu dovoljno poštovane, ali i da taj posao zahteva daleko više od znanja rada na kompjuteru i javljanja na telefon. Ipak, veliki broj njihovih koleginica se zadovoljavao svojim statusom i oslanjao na svoj fizički izgled, zbog kojeg je često prekoračena granica poslovnosti. Njih dve su imale drugačije mišljenje. Prvenstveno su želele poštovanje i da skinu etiketu „laka devojka” sa naziva svog radnog mesta. Svoj posao su smatrale svojevrsnom odgovornošću i umećem, a ne prolaznom stanicom. Kao perfekcioniste želele su da opravdaju svoj stav i sasvim slučajno smislile su nešto sasvim novo i originalno. Uspele su da uvedu pravilo da izgled nije najvažniji i jedini kriterijum da se dobije posao, već da su to poslovnost, preduzimljivost i profesionalnost.