Saobraćaj je u Hanoju, čak i u idealnim uslovima, bio haotičan, a sada je bio paralisan. Nema smisla da traži taksi. Osvrnula se unaokolo. Nije bilo ni rikši, jer su se svi vlasnici povukli u zaklon. Do vraga.
Smešila se dok je čvršće nameštala svoj non la, jer je razmišljalakoliko različitih funkcija ima taj tradicionalni vijetnamski šešir konusnog oblika. Pre samo jednoga sata koristila ga je kao lepezu i kao preko potrebnu zaštitu od sunca. Sada joj je služio kao kišobran.
U gradu koji sve brže postaje kosmopolitski, taj šešir je jasno stavljao do znanja da se pod njim skriva neki turista ili seljak.
To joj ni najmanje nije bilo važno. Dva dana pošto je stigla i pošto se istog trena potpuno preznojila u svojoj tesnoj zapadnjačkoj odeći, presvukla se u lokalnu odeću, koja se sastojala od laganih pamučnih pantalona i komotne bluze dugih rukava. Ta odeća je bila praktična, udobna i jednostavna. Dovoljno je štrcala već samim tim što je Australijanka, pa je na ovaj način ipakprivlačila manju pažnju. U najranijoj mladosti je naučila da je bezbednije ako se stopi sa okolinom.
***
Iznenada joj žmarci prođoše celim telom. Klimnula je glavom i zatreptala pre no što ga je još jednom osmotrila. Zaista joj je bila potrebna hrana, a ovaj preplanuli turista nije mogao biti doktor Tong.
Velike oči boje čokolade pažljivo su je posmatrale.
– Izvolite? Australijski akcenat ju je zbunio i jedva je progovorila.
– Žao mi je, mislim da su me uputili na pogrešno mesto, tražim doktora Tonga. Ironični smešak pređe preko njegovog lica.
– To sam ja. Ja sam Tom. Napisano je Tong, ali se izgovara Tom. Tom Braken. Namestio je malo bolje ranac koji mu je nemarno visio o ramenu.
– Ja upravo odlazim, pa bi vam bilo bolje da pokušate u Francuskoj bolnici.
