Vidovdan, jedan od najsnažnijih simbola srpske duhovnosti i nacionalne istorije.Vidovdan je postao dan sećanja, proricanja sudbine i slavljenja svetlosti i borbe.
“Bog Vid – Vit” (poznat i kao Svetovid, Svantovitus) je drevno božanstvo poštovano među Srbima, povezano s vidom, proročkim moćima i vezom s biljkom “vidovčicom”, koja mu duguje ime i mistična svojstva u narodnoj tradiciji.
Legenda o svetom Vitu
Prema predanju beleženom od Justina Popovića, 15. (28.) juna, tokom vladavine cara Dioklecijana u Siciliji, živeo je Vit, dvanestogodišnji sin bogataša Gilasa. Iako potiče iz neznabožačke porodice, Vit je bio prosvetljen po Duhu Svetom te je prihvatio hrišćanstvo. Knez Valerijan ga je prisiljavao da prinosi žrtve paganskim bogovima, ali Vit je uporno odbijao. Iako su ga mučili – probijali telom i bacali u kazane kipuće olova, sumpora i smole – svaka tortura je bila neutralisana božanskom intervencijom. Vit se čak našalio da mu “samo sapun nedostaje” u svom “ugodnom” kupatilu. Mučen je i obesio zajedno s učiteljem Modestom i dadiljom Kriskentijom, ali su preživeli i uzdignuti kao sveci. Njihova smrt i uzdizanje zabeleženi su na 15. (28.) jun.
Povezanost sa Vidovdanom
Taj 28. jun postaje u srpskoj tradiciji poznat kao Vidovdan – dan kojim se, osim Verovanjem u svetog Vita, obeležava i godišnjica Kosovske bitke 1389. godine. Vidovdan je ponovno vekovima bio posvećen proroku Amosu, koji je živeo u 8. veku p.n.e. u Vitlejemu i bio stražar i prorok protiv idola. Hrišćanska crkva na zapadu povezuje 15. (28.) jun s Vitom i Amosem, ali Vit nikada nije zvanično uključen u srpski kalendar svetaca – sve zbog njegove populističke i anti-idolske reputacije među ratnicima i seljacima.
Relikvije i kult
Relikvije svetog Vita nakon mučeništva čuvane su u Parizu, zatim Korveju (Zapadnafalija), a danas se nalaze u Pragu. Tradicija praznovanja Vidovdana duboko koreni u predhrišćanskom kultu, a mnogi veruju da ime “Vid” potiče od slavenske reči za videti i znati. Svetovid (bog svetlosti, rata i obilja) štovan je širom slovenskih zemalja, o čemu svedoče zapisi iz 12. veka i crkvenih hroničara poput Helmolda i Saksa Gramatikusa. Njegovi kipovi i hramovi spaljivani su kako bi se uništio paganski kult, ali njegovo ime i legenda uvek su se vraćali.
Vid u narodnoj kulturi
Mnoge narodne pesme i priče slave umešnost i borbenost heroja kao što su Strahinja Ban, Miloš Obilić – koji se poistovećuju s božanstvom Vidom. Na Vidovdan su običaji bili duboko simbolični:
- Paljenje vatre uoči praznika koje mladi preskaču uz molitvu “U ime Boga i svetog Vida”.
- Biljka vidovčica (vidova trava) berena i stavljana pod jastuk – za proricanje budućnosti, ljubav i za zdravlje očiju.
- Umivanje vodom u kojoj je vidovčica – verovalo se da poklanja jasnovidnost i veštinu u ručnim radovima.
- Iznošenje semenja i odeće na sunce i vetar – u nadi da će doneti uspešnu letinu i zaštitu.
Duhovno-svetovni značaj
Kao božanstvo svetlosti, rata i plodnosti, Vid predstavlja sintezu staroslovenske vere i hrišćanske tradicije. Pesnici poput Laze Kostića u „Jadranskom Prometeju“ vide preobraćaj predhrišćanskog Vida u simbol herojske svetlosti i inspiracije. Srpski mitolozi poput Veselina Čajkanovića prepoznaju analogiju između Vida i Dajboga, bogom podzemlja, posebno kod ratnika i vitezova – što se ogleda i u Božićnim pesmama i zdravicama.
Tradicija proricanja
Vidovdan je i dan proricanja budućnosti i sećanja na žrtve. Na taj način traje godišnje obnavljanje kulture i zajedničke istorijske memorije. Srbi na Vidovdan simbolično oživljavaju predanja o Kosovu, sećaju se ratnika 1912–1918. i dele jelo i piće za njihove duše. Običaji i priče o krvavim vodama na Kosovu, odnosno govor da “sve vode poteku crvene kao krv”, naglašavaju dramatičnost i sveti značaj događaja.
Celokupna priča o Vitu, Vidovom božanstvu i Vidovdanu ukazuje na duboku povezanost mitologije, istorije i tradicije. Ona je jedinstvena sinteza paganskih rituala, hrišćanskog uticaja i nacionalnog identiteta, simbolizujući snagu, svetlost, znanje i borbenog duha naroda kroz vekove.