U današnjem članku donosimo priču o jednoj od najblistavijih zvezda sa prostora Balkana, umetnici čije je ime sinonim za strast, humanost i muziku Esmi Redžepovoj.
- Njena životna priča daleko nadmašuje granice obične biografije. Bila je više od pevačice – bila je glas naroda, simbol dobrote i posvećenosti, žena koja je svojom energijom i pesmama dirala najdublje delove ljudskih emocija. Njene interpretacije mogle su rasplakati, nasmejati i probuditi čitav spektar osećanja. Svakim nastupom, Esma je osvajala duše publike, noseći u sebi neiscrpnu harizmu i duh koji ne bledi.
Poznata kao kraljica romske muzike, Esma je svoj život posvetila ne samo umetnosti, već i humanitarnom radu. Ostavila je neizbrisiv trag sa 20 albuma, više od 100 singlova, nastupajući na preko 15.000 koncerata, od kojih je više od 2.000 bilo isključivo u humanitarne svrhe. Njena karijera se ne može zamisliti bez pesme „Čaje šukarije“, koja je godinama stekla status legendarne numere. Iako se često mislilo da je u pitanju tradicionalna pesma, reč je o originalnom delu Esme Redžepove, koje je snimila još davne 1961. godine. Pesma, otpevana na romskom jeziku, povezuje romsku i hindu kulturu, nagoveštavajući zajedničko nasleđe sa sanskrta.
Iako je ostala bez mogućnosti da ima biološku decu, Esma je postala majka 48 usvojene dece – 47 sinova i jedne ćerke. Taj čin nije bio samo izraz humanosti, već i duboke emotivne potrebe da pruži dom, ljubav i sigurnost onima kojima je to najpotrebnije. Njena majčinska uloga prevazilazila je biološke granice. Smatrala je da je istinsko roditeljstvo ono koje se meri brigom, žrtvom i ljubavlju. Njena ćerka Eleonora Mustafovska, usvojena 2012. godine, nastavila je Esminim stopama, posvetivši se muzičkom stvaralaštvu, pri čemu je često podsećala na majku ne samo glasom, već i duhom.
Nakon Esmine smrti 2016. godine, otvoren je njen testament u kojem je jasno navela da celokupnu imovinu ostavlja državi Makedoniji. Time je želela da njen dom postane centar kulture i humanosti, muzej u kojem će se čuvati sećanje na njen život i doprinos društvu. Govorila je da su joj ljudi koji su plaćali ulaznice za njene koncerte omogućili život, te da na ovaj način želi da im se oduži.
- Međutim, iako je želja bila jasna, realnost je donela razočaranje. Njen nekada raskošni dom u Skoplju, koji se prostire na 750 kvadrata i nalazi na imanju od 1.300 kvadrata, danas je zapušten, devastiran i obijen. Umesto muzeja, kuća je postala ruglo – bez vrata, prozora, sa iščupanim lusterima, razbacanim nameštajem i bačenim fotografijama koje su nekad krasile zidove doma jedne legende. Spolja izgleda zapušteno, iznutra – srceparajuće. U prostoru se i dalje nalaze neki predmeti koji podsećaju na slavne dane, ali sve je prekriveno slojem prašine, zaborava i nepravde.
Uzrok takvom stanju jeste sudska borba između naslednika i države. Iako je Esma testamentom sve ostavila državi, neki članovi porodice i potomci njene braće i sestara osporavaju taj dokument. Jedan od Esmini usvojenih sinova, Simeon Atanasov, koji danas živi u inostranstvu, govori da je njena volja bila jasna – kuća i imovina trebali su da postanu kulturni centar, škola muzike i muzej. On, kao naslednik njenih autorskih prava, izražava tugu zbog neispunjene Esmine želje i borbu sa nepravdom koja traje godinama. Simeon ističe da su sva deca koju su Esma i njen muž Stevo odgajali duboko povređena odnosom države prema umetnici koja joj je dala sve.
U današnjem članku svedočimo priči o umetnici koja je živela muziku, disala humanost i prigrlila majčinstvo u njegovom najširem obliku. Esma Redžepova ostaje simbol borbe, ljubavi i umetnosti. Iako je fizički više nema, njen duh i dalje živi kroz pesme, sećanja i decu koju je podizala. Njena priča podseća da prava veličina čoveka ne leži u bogatstvu koje ostavi, već u ljubavi koju je podelio.
I dok se čeka da se njen dom konačno pretvori u ono što je želela – muzej, školu i svetilište kulture, ostaje nada da će jednog dana pravda prevladati, a sećanje na Esmu Redžepovu biti očuvano kako dolikuje umetnici njenog ranga.