U današnjem članku donosim priču o devojčici koja je svojim hrabrim stavom pokušala da promeni nešto što nije bilo pravedno, iako je imala samo trinaest godina. Eva Kovač, odrasta u uslovima koji su bili daleko od onoga što je učila u školi.
Živela je sa majkom, bakom, bratom i sestrom u jednoj iznajmljenoj sobi, boreći se sa svakodnevnim problemima. Iako su joj obećavali sigurnost i zaštitu zakona, život joj je pokazivao suprotno. Kada je baka umrla, porodica je ostala bez krova nad glavom, a vlasnik stana je preko suda tražio dugove za koje majka nije znala. Njena majka je tada bila u situaciji bez izlaza, a svuda gde je tražila pomoć nailazila je na zid šutnje i nerazumevanja.
- Eva je shvatila da više ne može da posmatra bezpomoćnost svoje majke i odlučila je da potraži pravdu u Beogradu. Njena priča zabeležena je u jednom broju NIN časopisa iz 1962. godine, gde se jasno vidi koliko su zakonski propisi često bili okrutni i nepravedni za najslabije. U sudskoj presudi navedeno je da porodica Kovač živi na adresi u Zrenjaninu, u stanu koji je delimično prodat, ali porodica nije znala za to, niti je bila obaveštena da mora da plaća kiriju novom suvlasniku. Zbog toga je došlo do iseljenja – žena i njena deca su se našli na ulici.
Eva tada jasno izražava svoj stav: “Zakon je za ljude”, kaže ona, podsećajući na ono što su učili u školi. Međutim, stvarnost je bila drugačija. Porodica je prisilno smeštena u jednu kuću u naselju Dudara, koja je bila daleko od svakog pojma udobnosti i sigurnosti. Kuća broj 18 u Dudari bila je soba i kuhinja sa zemljanim podom, bez prozora, sa ulaznim vratima koja su morala da se prošire ašovom kako bi ušli obični komadi nameštaja. Kuća je često bila poplavljena, sa tavanicom koja je prokišnjavala, a pacovi su bili nezaobilazni noćni gosti.
- Sudovi su potvrdili presudu o iseljenju, a majka nije mogla da poveruje da će njena deca, među njima i mala beba od godinu i jedanaest meseci, biti osuđena na takav život. Žalbe su odbijene, a svi apeli za pomoć naišli su na zid ćutanja ili ignorisanja. Čak i nadležne institucije nisu smatrale da je njihova situacija za pomoć. Komitet obećava pomoć, ali ništa se ne menja, a potpredsednik opštine je rekao da nema razloga za intervenciju.
Eva, uprkos svim teškoćama, ne gubi veru u pravdu i nastavlja da traži odgovor. Njena rečenica: “To nije taj zakon, ovo se mora promeniti” odjekuje kao poziv na promenu nepravde koja je duboko ukorenjena. “Učili smo u školi kakvi su naši zakoni. Je l’ te da se mora promeniti?” pita ona, sa detinjom iskrenošću i odlučnošću.
U ovom surovom svetu gde zakoni često ne štite najslabije, Eva je primer kako i najmlađi mogu imati hrabrost da se suprotstave sistemu. Njena priča je istovremeno i tužna i inspirativna – tužna jer pokazuje koliko je život mogao biti nepravdan i surov, ali i inspirativna jer nosi poruku da se promene mogu tražiti, da pravda nije apstraktan pojam, već nešto za šta se vredi boriti.
Iako je život ove porodice bio niz prepreka i nepravdi, njihova borba i Eva koja je hrabro stajala pred novinarima i pravdom, govori o snazi ljudskog duha i o tome kako čak i jedan glas, čak i glas deteta, može probuditi svest o potrebama promene. “Mora, sigurno mora,” odgovara sagovornik na njeno pitanje o promenama zakona, a te reči odzvanjaju kao nada i obaveza.
Ova priča nije samo sećanje na jedan događaj iz prošlosti, već i podsećanje da pravda ne sme biti samo prazna reč i da zakon treba da služi ljudima, a ne da ih kažnjava ili ostavlja na milost i nemilost okolnostima. Eva Kovač je dokaz da se hrabrost i istrajnost isplate, jer samo kroz njih može doći do pravih promena. I njena poruka ostaje aktuelna i danas – pravda nije samo u knjigama, već u životu svakog pojedinca koji zaslužuje dostojanstvo i poštovanje.