Napetost koju je osečala u stomaku prešla je u fizički bol. Baš kada je zamakla za ugao kuće, čula je da su se ulazna vrata otvorila. Skamenila se od straha. Tišinom se razlegao Lindzin zvonak glas, zbunjen i uzbuđen.
– Sigurna sam da sam čula neki auto… izgleda da sam popila previše šampanjca.
Muški glas, ne Akselov, rekao je nešto nerazumljivo, zatim se čuo smeh i
zatvaranje vrata. Robinini dlanovi bili su vlažni od znoja. Ruke su joj drhtale kad je napravila poslednjih nekoliko koraka do sporednih vrata.
Bilo je mračno, ali njene oči su se privikle na tamu tako da joj nije bilo teško da pronađe kvaku.
Zaprepastila se kad je konstatovala da su vrata zaključana. Ovde se vrata nisu zaključavala godinama. Ali to je bilo pre pet godina. Osečala se kao provalnik dok je spuštala kofer na stepenik. Iza sledečeg ugla nalazila su se stražnja vrata, ah ako pokuša tim putem da uđe, neko če je sigurno primetiti. Morala bi da prođe pored kuhinje gde je sigurno bila I’elisiti Hejđn, ako je radila još uvek kao domačica.
Sem dva osvetijena prozora, ovaj đeo kuče bio je u mraku. Prisečajuči se, izbrojala je sobe. Salon, zatim onaj prvi neosvetljen prozor bio bi manji salon koji su zvali budoarom zbog stilskog, francuskog nameštaja u njemu. Sledeči prozor, ovaj pored vrata, bio bi Akselov kabinet.
Koraknuvši unazad. Robinje pogledala u taj mračan prozor. Nisu valjda počeli da zaključavaju prozore kao što su vrata? Njenim nervoznim prstima trebalo je samo nekoliko trenutaka da ustanove daje prozor otvoren.
Srečom, na sebi je imala pantalone. Pre nego što se prebacila preko simsa, oslušnula je pažljivo, a tada, udahnuvši duboko, prebacila se preko simsa i ušla u tihu, praznu sobu. Stoječi nepomično u mraku, osečala se neugodno, gotovo uplašeno.
Snagom sopstvene volje prisečala se kako izgleda Akselov kabinet. Retko je ulazila u njega. Aksel nije nikome dozvoljavao da ulazi u kabinet, pa čak ni Lindzi.
Pisači sto trebalo bi da se nalazi pored prozora. Ako ide do kraja stola, stiči če do vrata, a pored vrata je svetlosni prekidač.
Otprilike negde na polovini sobe je zastala i ukočila se od straha.
– Ko je tu? – upitala je oštro, sigurna daje čula neko šuškanje. Ah u sobi je vladala tišina i niko nije odgovorio. Smiri se, bodrila je sebe. Po prirodi nije bila plašljiva i zaključila je da je napetost čini razdražljivom.
Pokušavajuči da se opusti, krenula je oprezno i na prstima preko sobe. Blag osmeh treperio joj je na usnama kad je rukom dotakla nešto toplo. Nešto Što se pomerilo. Robinje zastao dah od silnog straha. Kolena su joj klecala kad se okrenula želeči da pobegne.
Jedna snažna ruka obujmila je oko pasa, a druga joj začepila usta i ugušila krik koji joj je pošao iz grla. Ižrhteči od iznenadnog straha zaboravila je sve ono čemu je učio njen instruktor đžuđoa. A onda se brzo pribrala i zarila zube u ruku koja je bila preko njenih usana, a nogom je udarila svog nepoznatog napadača.
Napadač je opsovao gadno i ona je u momentu prepoznala taj glas. Robin se zanela i verovatno bi pala na pod daje njegova ruka nije držala.
– Smiri se – naredio je prigušeno, -niko te neče ubiti ako vičeš – i skinuo je ruku sa njenih usta.
