Mučnina koju je Robin Endrus osećala danima odjednom je postala akutna. Gutajući teško, zatvorila je svoje krupne zelene oči da ne bi videla tu veliku kuću koja će se pojaviti iza sledeće krivine. Kameni zidovi belasali su se naspram tamnih brda u pozadini, I visoki prozori kupali su se u zlatnoj svetlosti.
– Izgleda da je zabava u punom jeku – primetila je taksistkinja pomalo zavidnim tonom. – Šteta što se autobus pokvario, ali nećete mnogo propustiti. Ĉula sam da kad Banisterovi priređuju zabavu, većina gostiju ostane do zore.
Njena ljubopitljivost bila je očigledna. Gosti na imanju „Paragon”, u severnoj provinciji Mičigena normalno nisu stizali autobusom. Obično su dolazili skupim kolima ili lokalnim avionom iz Detroita. Neki su čak dolazili svojim malim avionima, jer se privatna pista nalazila odmah iza kuće.
Ali večerašnji avion je bio prebukiran i mada je mogla da prenoći u Detroitu i da doleti sutradan, Robin je odlučila da pođe autobusom. Daje tako ţelela, mogla bi se jednostavno okrenuti i vratiti u Kanadu.
Osmehnula se usiljeno kad je platila taksistkinji, zatim uzela svoj kofer i izašla iz kola. Gledala je tupo u svetiljke pred ulazom u grandioznu kuću. Sutra će svi znati da se Robin Endrus vratila konačno u dolinu. Ţena koja je vozila taksi bila je tip tračerke i verovatno neće prećutati kuda je vozila i još kad opiše mušteriju koju je
vozila, nikom neće trebati dugo da shvati da je to bila Robin Endrus.
Robinina svetloplava kosa svetlela se kao oreol oko njenog sitnog lica. Premestila je kofer u drugu ruku, podigla glavu i pohitala brzim koracima, obilazeći masivna ulazna vrata. Šljunak je pucketao pod njenim nogama. Zadrhtala je od prohladnog vazduha.
Da se onaj prokleti autobus nije pokvario, stigla bi pre početka zabave. Nije dolazilo u obzir da uđe na glavna vrata i suoči se sa sumnjičavim pogledima Akselovih prijatelja.
