Treba ti muž”.
Džejd O’Donel je zapanjeno gledala svog advokata, Morisa Pitersona. Nije mogla da veruje ušima.
To što ju je pre osam godina muž ostavio samo pola sata posle venčanja bilo joj je dovoljno da shvati da brak nije za nju. Zašto bi sada nešto menjala?
“I to brzo”, dodao je Moriš, prevrćući po gomilama papira na stolu. “Datum suđenja se približava brže nego što bi mi to želeli.
Mogla je da oseti kako joj crvenilo obliva lice. “Možeš li to da mi ponoviš Moriš? Ono o mužu?”
Naslonio se laktovima na sto, ignorišući papire koji su pali sa njega i pogledao je.
“Ono što ti govorim, Džejd, je da ti se ne piše dobro. Mislim da će biti lakše da dobiješ tu bitku za starateljstvo nad sinom ukoliko nađeš muža.
To je stvarno glupo.” Podigla je papire i stavila ih na sto.
Potpuno suludo.
Nije joj bila potrebna ovakva zbrka u životu. Ona i Lukas su se lepo smestili u malom i tihom turističkom mestu Fejt u Kalifomiji, nekoliko milja jugozapadno od jezera Taho; tu je, sa svojom tetkom Rut radila na proširenju pekare na kojoj je pisalo “Peciva sa cimetom.
lako je Moriš Piterson bio jedini advokat u gradu, još uvek se pitala da li je dobro uradila što ga je angažovala. Tačno, mogla je da ode do Južnog jezera Taho ili do Trakija da uzme nekog drugog ali je novca bilo malo i Moriš je bio jedino što je mogla da plati… Ipak, govorkalo se o tome da mnogo pije.
“Moj bivši muž je otišao pre osam godina”, rekla je.
“Ali mi pretpostavljamo”, rekao je Moriš dižući ruku, “da Rik hoće Lukasovo nasledstvo. Znamo da sve to nije zbog tebe jer ti roditelji nisu ostavili ni dinara. Je 1′ tačno?”
