„Nečuveno! Kakva strahota… Užasno! Nepojmljivo je da se tako nešto dogodilo u bezopasnom, mirnom gradiću kakav je Makon. Ne samo Što se ni najstariji stanovnici ne sećaju da se ikada desilo nešto nalik ovome, nego ni u analima grada vekovima unazad nije zabeležen takav zločin. Ne, to je zaista užas kakav Makon ne pamti. . .”
Tako su, otprilike, glasili komentari zapanjenih i zgroženih ljudi u gradu kada se tog proleća dogodilo jezivo ubistvo o kakvom niko nije mogao ni da sanja. Usred najlepšeg godišnjeg doba, dok je unaokolo u dolini reke Saone sve počinjalo da zeleni i da cveta, nad gradić od petnaestak hiljada stanovnika nadvila se senka užasa i jeze. Činilo se da će zgražanje i strah zauvek ostati medu njima ali, vremenom je taj strašni incident počeo da bledi u sećanju ljudi.
Kao i većina drugih, Ivon Brišo nije se toga više ni sećala kada se probudila tog dana Sunčano jesenje jutro bilo je kao stvoreno za rad u vrtu. Spremajući se za fizički napor je častila sebe jakim doručkom, a zatim je obukla smeđu trenerku, vezala kosu u konjski rep, stavila kačket i izašla napolje. U rasadniku u kojem je prethodnog dana odabrala sadnice voća, rekli su joj da će joj porudžbinu dopremiti danas u toku pre podneva. Nameravala je da u dvorištu pred kućom zasadi dve nove kruške i rupe za sadnice već su bile iskopane, za to se postarao Klod, mladić koji je mnogima u Makonu, pa i Ivoni, pomagao u baštenskim radovima
Trebalo je ipak ponovo doneti alat iz garaže, jer će čovek iz rasadnika morati da zatrpa mlada stabla kada ih bude doneo. Ivon je otišla po ašov, lopatu i baštenska kolica, a zatim je iznela i crevo za zalivanje i priključila ga na česmu. Upravo dok je to radila, na svom biciklu naišao je Klod, koji je verovatno bio krenuo nekuda da radi.
