Drugo lice ljubavi

Tome? Aurora je sklonila guste kovrdže prislonivši slušalicu na uho. Halo… od buke ga nije čula, pa je izašla u hodnik. Ponovi, molim te. Treba da…?
Šon Bejker obožavao je tišinu ostrva Vajldfajer, naročito u ovo doba dana kad sunce nestaje na horizontu, a miris tropskog cveća postaje intenzivniji.
Duboko je udahnuo zažmurivši na trenutak. Zatim je otvorio oči i pogledao nepregledno plavetnilo okeana ispod sebe. Pre nekoliko godina počeo je da radi u ovdašnjoj bolnici i u međuvremenu mu je ovo ostrvo postalo dom.
Malopre je izašao iz bolnice i popeo se blagom kosinom iznad rudnika zlata. Bacio je pogled na selo i na crkvicu na rtu. Stene su mu zaklanjale pogled na Sanset plažu. Ali ovo nije bilo veče za posmatranje zalaska sunca, po kojem je plaža dobila naziv. Navukli su se teški oblaci zaklonivši sunce koje je tonulo. Još malo i s neba će se sručiti pljusak, tipičan za ovo doba godine. Naime. Pacifikom su leti besnele oluje.
Za njim je bio naporan dan. zato mu je bila potrebna šetnja. U bolnici je nedostajalo osoblja, a stanje se pogoršalo otkad se povredio jedan mladi bolničar. Šon je polagao nade u pojačanje, koje sutra treba da stigne na ostrvo; obećani su mu spasilac-bolničar i medicinski tehničar. Bilo mu je potrebno stručno osoblje na ovom udaljenom ostrvu.
Šon je uzdahnuo osetivši olakšanje. Pogled odavde uvek mu je pružao mir. U daljini je video obrise susednog ostrva. Atangi, najveće i najduže nastanjeno ostrvo, imalo je sve što stanovništvu treba: škole, banke, pošte, prodavnice… Obilazio je i pacijente na ostrvima oko Atangija, a odnedavno je kupio jedno ostrvce.
Na sreću, bilo je dovoljno radnika, koji su mu pomogli da izgradi kuću iz snova u sopstvenom tropskom raju. za koji još treba da smisli naziv.
Uskoro će po završetku radnog dana moći da sedne u čamac i da se odveze u svoj mirni dom. okružen idiličnom, netaknutom prirodom. Pritom nije mislio na svoju jahtu. Iako je obožavao krstarenje, da bi stigao u bolnicu, trebao mu je čamac, kojim će se brzo prevesti na Vajldfajer.
Ali danas, posle napornog dana, preispitivao je sopstvenu odluku da se preseli podaleko od bolnice. Pred očima mu je bio lik uplašene majke, čijem je detetu pretio anafilaktički šok izazvan alergijom na ubod pčele. Šta bi bilo da nije bio ovde? Minuti su značili život ili smrt, kao i u slučaju zapaljenja slepog creva, koje u svakom trenutku može da pukne i izazove smrtonosnu sepsu.
A možda je osećao nemir zbog vetra i tamnih oblaka?
Ne, nije to ni u kakvoj vezi ni s poslom ni s vremenom. Razlog je praznina, osećaj usamljenosti, koji mu se prikradao u dušu.
Zar nije došao na ovo ostrvo da pronađe mir? A usamljenost je cena koju mora da plati.