Čuo je kako se vrata uz škripu otvaraju. Okrenuo se ugledavši prelepu ženu razbarušene kestenjaste kose, obučenu u belu majicu i pocepane farmerke. U momentu se zbunio. Slušajući njen glas i gledajući njene oči kako ga nepoverljivo streljaju preko reze, zamislio je uvrnutu usedelicu, žensko strašilo, poput gospođice Havišem. Glas koji je malopre čuo nikako nije mogao da dovede u vezu sa ovom lepom ženom.
Pokušala je da mu se osmehne i taj patetični grč na njenom licu neobično ga je protresao. Prepoznao je iskreni bol.
Prihvatio je njen poziv. Neko vreme ćutali su sedeći za masivnim rustičnim stolom. Posmatrala ga je, kao da je tražila neku skrivenu informaciju na njegovom licu. A on je grejao ruke obgrlivši ih oko crvene keramičke šolje iz koje su pušio čaj. Lice mu je bilo kao isklesano, uz izražajne jake vilice i pravilan nos. A usne su mu, bar je tako mislila Džoana, bile previše pune i čulne za muškarca. Po njenom mišljenju, one su u potpunoj suprotnosti sa strogim pogledom ovog privlačnog čoveka. Gordon je negovao kratku prosedu bradu, koja je doprinosila utisku samouverene muževnosti, dok mu se u levom uhu presijavala mala srebrna alka. Džoana je morala da prizna da joj je pomalo neprijatno pod njegovim pronicljivim pogledom, ali nije prestajala da zuri, kao hipnotisana, u te plave oči.
