Nepomično se zagledala u jele na brežuljku. Ipak je neka strepnja narastala u njoj. Možda je Val i u pravu. Nije joj išlo u glavu zbog čega je ipak odlučio da se vrati u Sietl, sigurno ne zbog nje. Ipak, pomisao da će živeti u blizini ispunjavala ju je nespokojstvom.
Trgla se, pogledala na časovnik i pohitala iz kuće. Gospođa Pul, njena stanodavka zahvala je baštu. Izmenjale su osmehe…
Džindžer joj mahnu rukom. Sa kapije se još jednom osvrnu. Obuhvati pogledom ljupku, žuto obojenu kuću, koja je bila njen dom već šest godina. Posle koledža, Džindžer je pozajmila novac od roditelja, vlasnika antikvarnice u Kupvilu, da otvori svoj dućan za sitnice potrebne u domaćinstvu. Nabavljala je robu uvezenu iz raznih krajeva sveta. Nastanila se u Lengliju iz više razloga. Jedan od njih bio je njegov položaj. Smešten na južnoj polovini ostrva, nalazio se bliže Klintonu, pristaništu brodova sa kopna, i na taj način dostupniji posetiocima iz Sietla. Osim toga, Lengli se mnogo brže modernizovao nego njen rodni Kupvil.
Ali odluka da se odseli iz Kupvila proizišla je ponajviše iz potrebe da pobegne od ogovaranja i sažaljivih pogleda suseda, kao i od večitih žalopojki njene majke, koja je po prirodi bila sklona histeriji i pesimizmu.
Pre nekih osam godina, tiha i skromna Džindžer Koven postala je glavni i nezaobilazni predmet ogovaranja u Kupvilu. Nije više mogla da opstane u gradu gde su svi znali za njeno poniženje. Nije mogla da izađe na ulicu a da je ne presretne nekog od suseda ili rođaka, strašno zainteresovanih za njen slučaj, neumornih u izražavanju simpatija prema njoj i zaprepašćenosti Devinovim nedoličnim postupkom. Davali su joj bezbrojne savete, tešili je i
ohrabrivali. Nije više mogla to da podnosi. Spakovala je stvari i otišla, prvo da završi koledž, a zatim se doselila u Lengli.
Već šest godina vodila je miran život u sunčanom, prijatnom potkrovlju kod udovice Pul. Posao je cvetao. Dug roditeljima odavno je vraćen. Bila je zadovoljna.
Dok je odmicala između živopisnih kuća Treće ulice, prisećala se sa koliko je brižljivosti odabrala mesto gde će živeti. Od početka je bila sigurna u želju da ostane na Vidbiju, tom izduženom, uzanom ostrvu između kopna i poluostrva Olimpik. Njeni koreni su bili tu. Volela je njegova zatalasana polja, guste šume i ljupke gradiće, bezbrojne plaže i prijatnu klimu. Nije mogla da zamisli da provodi dane negde drugde.
Ali, ostrvo je bilo vezano i za mnoge bolne uspomene. Koliko je samo puta odlazila sa Devinom na jezero Krenberi! Na jednom romantičnom mostiću prvi put su razgovarali o tome da se uzmu. Bilo joj je tada tek sedamnaest godina. On je od svih mesta na ostrvu najviše voleo jednu duboku uvalu. Zaklinjao se da će jednog dana podići kuću kraj njene obale. Dvostruki greben, tako se zvala uvala…
Lengli je spadao među retka mesta koja ničim nisu podsećala na Devina. Upoznala je većinu njegovih žitelja. Oni su je zavoleli, prihvatili je u svoju sredinu i poštovali kao sposobnu poslovnu ženu.
Skrenula je u Aveniju Atina, koja se blago spuštala do raskršća Prve i Druge ulice. Prva ulica, u kojoj je bila njena radnja, protezala se ivicom obale i kanala Saratoga. Preko kanala zelenela se šuma maloe ostrvca Kamano.
