U današnjem članku donosim vam jedinstveno i emotivno svedočenje jedne žene koja je imala priliku da prisustvuje grupnom krštenju u manastiru Ostrog.
Ovaj tekst ne samo da približava kako izgleda jedno takvo duhovno iskustvo, već i osvetljava poseban značaj i simboliku koju taj čin nosi za vernike.Verovanje da se kod Svetog Vasilija Ostroškog ne ide kada mi želimo, već kada nas on pozove, duboko je ukorenjeno među ljudima. Upravo takav poziv, kako svedoči ova vernica, doživela je prošlog septembra tokom godišnjeg odmora u Crnoj Gori. Bez posebnog plana, ćerka njene prijateljice, mala Ljubica, izrazila je želju da joj ova žena bude kuma, i kao prirodan izbor nametnulo se da se krštenje obavi baš pod Ostrogom. Iako datum nije bio određen, svi su verovali da će se vreme samo pokazati.
- Manastir Ostrog za mnoge ima posebno mesto u srcu. Iako svetinja ima širom Crne Gore i Srbije, brojni vernici žele da baš pored moštiju Svetog Vasilija prime ovu Svetu tajnu. Žena koja je podelila svoju priču napominje da je nekoliko puta posećivala Ostrog – uvek bez plana, ali s dubokim osećajem zahvalnosti i duhovne ispunjenosti.
Prošlog septembra, kada su dani u Crnoj Gori više ličili na jesen nego na kraj leta, došlo je do spontanog dogovora da se ode pod Ostrog. Ta odluka nije bila ishitrena, već inspirisana poznatom izrekom: „ako nam se otvori put”. I otvorio se – baš u nedelju, po laganoj kiši i hladnom vremenu.
Do donjeg manastira, gde se nalazi crkva posvećena Svetom novomučeniku Stanku, porodica i prijatelji su stigli automobilom, ali su, kao i uvek, odlučili da do gornjeg manastira idu peške – stazom kroz šumu, ispunjenom stepenicama i tihim šaptom prirode. Iako fizički naporna, ta šetnja je deo duhovnog putovanja.
U crkvi donjeg manastira saznali su da će sledeće krštenje biti održano za samo pola sata. Bez komplikacija, bez papirologije i bez napornih priprema, sve je bilo spremno. Potrebna je bila samo dobra volja, potvrda „na reč“ da je kuma već krštena, i simbolični set – sveća i belo platno koji su koštali svega nekoliko evra.
Kada su pitali koliko treba da plate za čin krštenja, sveštenik im je rekao da se ono ne naplaćuje, već da svako daje koliko može ili želi. Ta jednostavnost, prirodnost i pristupačnost iznenadili su ih, jer je dosadašnje iskustvo u Srbiji bilo znatno formalnije i složenije.
- Kada je sve počelo, u crkvi se našlo sedam kumova i sedam kumića, zajedno sa članovima porodica. Sveštenik je predvodio čitav obred: od molitve Oglašenja, zaklinjanja, odricanja od Satane, sjedinjenja sa Hristom, čitanja Simvola vere, osvećenja vode i ulja, do samog krštenja, miropomazanja i postriženja kose. Sve je bilo ispunjeno emocijama – lica okupljenih ozarena suzama, tihom radošću i dubokim unutrašnjim mirom.
Grupno krštenje se razlikuje od pojedinačnog – pre svega po osećaju zajedništva i duhovne bliskosti s nepoznatim ljudima. Mala svetinja u kojoj se sve odigralo pružila je osećaj topline i pripadnosti. Bilo je to iskustvo koje se ne zaboravlja – duhovni trenutak koji ostaje urezan u srcu zauvek.
Ljubica, tada desetogodišnja devojčica, imala je jedan mali strah – da će morati da čita Simvol vere pred svima. Bila je stidljiva, ali sveštenik to nije zahtevao. Sa olakšanjem i radošću, primila je Svetu tajnu krštenja, postavši deo Crkve Hristove.
Po završetku obreda svi su si čestitali, a zatim se zajedno uputili ka gornjem manastiru. U znak sećanja na taj važan dan, kupili su brojanice, napravili nekoliko fotografija, ali ono najvažnije što su poneli sa sobom nije bilo materijalno – već duhovno. Blagodat koja se spustila na sve prisutne bila je snažna i trajna.
Na kraju, vernica zaključuje da ta blagodat nosi i obavezu – da svojim delima pokažu da su dostojni tog svetog trenutka, koji su proveli u blizini moštiju Svetog Vasilija Ostroškog. Taj dan ostaje neizbrisiv – kao svetli trag vere, ljubavi i zajedništva.